Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ФР АН ДУСКО-ЈУГО СЛОВЕНСКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

87

Проф. Андрија Гаме: Друштвена својина поставља проблеме не само код нас, у нашој земљи, него у свим земљама у Источној и Западное Европи. Ти проблеми нису само правки, него су првенствено економски и друштвено-политички. Разуме се, ни време нам не дозвољава да додирнемо у све проблеме и ja ћу покушати да се коыцентришем на чисто грађанскоправне проблеме. Пре свега, има извесних грађанскоправних проблема у француском праву, колико сам могао да уочим из предавагьа г. референта. Ми видимо да национализована предузећа у Француској иступају као самостална правка лица и на тржишту закључују уговоре у своје име. Међутим, не може да постоји правно лице, бар смо досада поставляли тако теорију, које нема своју сопствену имовину. Ми смо учили управо од старих француских писаца Обри и Роа да je имовина сваког лица па и праваог лица општа залога за повраживања поверилаца тога лица. Када ми чујемо да проблем стечаја (није решен, поставља се питање: y којој мери je та имовина гьихова а у којој мери припада друштву, нацији или држави, али свакако једном правном субјекту који стоји изнад тога предузећа. Разуме се, овде није реч о постојању, јер та предузећа нйсу претставници друштва, бар у правом смислу. И управо je то питање које повезује један проблем који je заједнички и у француском и у нашем праву. Ja бих тај проблем узео као мост. У историји развоја друштвене својине код нас, у данашњој фази привредна предузећа су и код нас самостална правна лица. Према томе и та правна лица треба да имају своју самосталну имовину. Јер и код нас предузећа иступају на тржиште као самосталне ј единице и економске и правке. Кад, рецимо, предузеће закључи уговор о куповини и продаји, преноси извесно своје право исто онако као што продавац у класичном праву преноси право својине на купца. С друге стране, и то je код нас извесна противречност, предузеће данас не може да пренесе својину, пошто je нема. Својина припада друштву или неки сматрају да припада држави, или извесним дериватима државе, политичким аутономним јединицама, али у сваком случају својина не припада предузећима. Али, уговор о куповини и продаји у нашој пракси понаша се веома слично оним правилима која су постојала у класичном праву. Данас je прихваћено становиште да предузеће преноси једно одређено имовинско право које се зове право управљања, али које je имовинско однооно стварно право. Поставља се, међутим, питање: какав je одраз тог права управљања као имовинског права према друштвеној својини као целини? Међутим, ми имамо извесна друга имовинска права чији носиоци нису привредна предузећа него извесне друге друштвене организације које су такође обухваћене друштвеном својином, али није још прецизован, бар у правној пракси, однос између тих одређених друштвених орга|Низација и друштвене својине уопште Онда се поставља једна друга тешкоћа која je, чини ми се, заједничка и у француском и у нашем праву. Имамо извесне нове појаве, пре свега, у економском животу. Те појаве треба да се адекватно одразе и у праву. Поставља се питање: у којој мери можемо за те нове појаве употребити стару технику а у којој смо мери принуђени да тражимо нова техничка решекьа. Видимо сталну интервенцију јавног права у економском животу. Та интервенција у нашој социјалистичкој економији je правило. Међутим, и у западням либералним земљама из дана у дан се у већој мери појављује. То je управо довело и до национализације у Фракцуској. Питамо се; где можемо наћи решена на плану приватног права а где можемо наћи решеша на плану јавног права. И ход нас постоје извесна схватања да je друштвена својина код нас једна сложена појава која има две одређене компоненте; једна jé грађанскоправна а друга јавноправна. Не бих хтео