Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

92

га je назвао г. Декан Колијар, који нам се јавља под изразом друштвене својине, јер смо се ми правници већ и раније бавили чудовишним или мешовитим проблемима. Г. Ле Бал je добро потсетио да се и у самом Француском грађанском законику, који je наводио г. Уен, могу наћи основе за правно резоновагье које нас може довести до једног појма сличног друштвеној својини, тј. хоћу да потсетим да оно што ми називамо јавним властима, јавним правима, или јавним еяементима, оно што се назива друштвеном својином, то није нека непозната ствар, јер својина je најапсолутније право у оквиру закона. Закон, то he рећи суверена политична власт државе. И држава може на основу те власти узети све што жели од онога што постоји у друштву, разуме се, може са правног гледишта а не, наравно, са стварног гледишта политичких и друштвених снага. Уосталом, сама дефиниција Француског грађанског законика није прецизна и може се врло добро применити на друштвену својину, јер, ако би се рекло да je то право које садржи три елемента (usus, abusus и usufructus) или да je то право располагања, онда би то било врло прецизно. Али, ако се каже да je то право располагања на најапсолуттнији начин, онда je то до крајности релативан појам. Ако, дакле, имамо право управљаша које je најапсолутније у односу на друга ужа права, могло би се чак рећи и то je баш смисао тог члана Француског грађанског законика -дане би било погрешно употребити израз својине који je употреблен у том члану. Али, како je израз својине био везан, према садржини наслеђене од Рима, за та три врло прецизна елемента, боље je не употребљавати израз својина. Што се тиче јавне власти коју имају држава или други органи друштвене или државне власти, мислим да то спада у јавно право и да друтптвена својина има елементе јавног права. Јер и класична приватна својина имала je такође увек те елементе јавног права, држава je увек имала власти да узме део добити или чак суштински део предмета приватне својине. То je зависило од њене воље иод гьене стварне политичке и друштвене моћи. Према томе, ограничила која држава намеће праву разних друштвених носилаца код нас, a такође у Француској, не улазе у приватноправш-i појам права које припада тим разним носиоцима. То je потпуно издвојено подручје и не треба говорити о два елемента у истом појму друштвене својине или својине јавних предузећа, код нас и у Француској. Треба говорити о приватнбправним правима, на једној, и о подручју јавних права која нису класична својина већ друга права, на другој страни, треба говорил! о јавним правима државе која су сада квантитативно врло проширена. Она су у начелу иста као и некада, тј. она су одраз политичке власти државе. И према томе, сматрам да се, ако се мисли, као код нас, да друштвена својина није класи на својина и ако се прими да ће она у Француској преовладати или да већ преовлађује, да се онда не може говорити о државној својини ни чак о својини у класичном смислу. Онда су та два схватања француско и наше, приближно исто схватање, а то схватање je управо одраз друштвене стварности која социјализацијом средстава производње негира стари феномен својине схваћене не као најапсолутније већ као апсолутно право располагања. Др. Славо.ьу б ПоповиН: После веома успелих интервенцнја предговорника, а посебно после интервенције проф. Лукића, не бих имао нарочито шта да додам. При свем том, желео бих да подвучем да питаше друштвене својине у нашој правној теорији прегставља не-