Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ФРАНЦУСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

91

тако много и, уствари, ми се изненада осећамо много ближи вама него што смо то могли слутити. На крају хтео бих рећи да je нужно баш јединство свих да 6и се усавршила примена технике коју тражимо. Проф. Радомир ЛукиН: Кад сам јуче поставио питање да ли у Француској постоји нешто слично нашој друштвеној својини или ce може сматрати тачним наше мишљење да тамо постоји државна својина на јавним предузећима, нисам био добио непосредан и одређен одговор. Данае већ имам два одговора. Јуче сам читао гпьигу г. Декана Колијара коју je био љубазан да ми донесе где je објављен извештај о дискусији одржаној на саветовању француских правних факултета на којима je г. проф. Ведел поднео извештај о правном положају, правној природи јавних предузећа у Француској. Затим, данас имамо одговор г. Декана Уена који je резервисао свој јучерашњи одговор за данас. Из та два одговора можемо видети да у Француској такође постоје различита мишљења и рекао бих чак да je сад вероватно да се ни тамо не може сматрати да постоји државна својина на добрима која припадају јавним предузећима, иако je г. Ведел заступао противно мишљење (тј. г. Ведел je заступао мишљење да постоји својина, али не каже „државна", већ да постоји чиста и проста својина, у класичном смислу, предузећа на добрима која им припадају). А да ли je то својина претежно јавна, или државна, иди друштвена, или не, он се није јасно изразио. Дискусија се водила о питању да ли постоји једно право које би се могло назвати право својине предузећа или не пјостоји, једно право које би се могло назвати правом овојине или нечим сличним али различитим. Објашњење г. Уена, које je овде изнето, каже нам ако сам га добро схватио, a могућно je сложили се са таквим мишљењем да je ситуација у Француској, правка природа добара која припадају јавним предузећима слична, истоветна са нашом, и да се не може говорили о постојању права својине у класичном смислу већ да постоји такође нешто што се може назвати друштвеном својином, националном својином, са неколико носилаца који имају различита права на разним врстама ствари. Према томе, можемо закључити да смо се приближили једном заједничком мишљењу односно решењу, можда научном, овог врло тешког правног проблема. А што се мене тиче, приметно бих још једном да код нас преовлађује мишљење да оно што ми називамо друштвеном својином није правки феномен у класичном смислу речи „својина”, као што сам јуче рекао, већ друштвени, социолошки, економски феномен који има више правних израза преко различитих права више носилаца на разним стварима. Али код нас су изнета исто тако мишљења да постоји друштвена својина са државом као носиоцем или без носиоца. Што се мене тиче, мислим да не постоји својина већ да постоје неколика права, као шло сам рекао, да оним што називамо приватноправном и друштвеном својином хоћемо да кажемо да сва та права не достижу класичну садржину својине као приватно право и да су сва та права ограничена друштвеним циљем коме треба да служе добра која припадају јавним предузећима. Дакле, то су добра која имају да служе неком циљу. Према томе, мислим да се може рећи да не постоји својина и да je својина на путу да одумре, као и држава. Теорија иде и даље, али нећу се задржавати на томе. Хоћу само да учиним још једну примедбу, найме да се не треба толико плашити тог хибридног чудовишног феномена, као што