Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

2

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

намера, услед којих je другоме нанета штета, повлачи обавезу на накнаду штете чак и y случају кад ce учинилац користио једним правом или правним овлашћењем (faculté)? Другим речима: да ли коришћење права или правног овлапгћења оправдавају штету коју je њихов титулар могао да проузрокује вршећи вх? Узмимо одмах два примера:' 1) Једно начело нашег уставног права je да нико не сме да трпи због својих политичких гледишта. Значи чини кривицу ко то начело повреди. С друге стране, послодавац има право да отпусти радника за кога je везан радним уговором закљученим на неодређено време. При таквом стању ствари, да ли послодавац, који ce тим правом користи заго што му ce политичка гледишта тог радника не допадају, злоупотребљава своје право отпуштања? 2) Зла намера претставља кривицу. Али да ли та кривица повлачи собом обавезу на накнаду штете y случају кад ce ставља на терет парничару који употребл>ава све могуће приговоре и жалбе само да би свом противнику наудио, мада ce при том само користи правним могућкостима које закон о парничном поступку пружа сваком грађанину? -■ Овако постављено питање, од стране великих имена с краја XIX века (1). изазвало je најпре живу реакцију Планиола (Planiol) ( 2): формула „употреба права која претставл>а злоупотребу уствари je логомахија , један исти поступак не може бнти y исти мах и сагласан и супротан праву; злоупотреба почиње тамо где право престаје. Треба само тачно одредити права или овлашћења која прнпадају косиоцу неког субјективног права; овај не може учинити злоупотребу ако остане y тако обележеном оквиру. Овај сувише отсечан одговор и сам претстав.ва неку врсту игре речима. Држи ce само на збрци нзраза; уствари није нимало бесмислено ако ce каже да злоупотреба једног одређеног права може да буде супротна праву. 3. Распра ce обновила, још узбудљивија, са појавбм дела које je декан Жосеран посветио теорији злоупотребе права под амбицнозннјнм насловом L esprit des droits et leur relativité (3). Тада je распра ca деканом Рипером достизала до врхова правне филозофије, да би ce понекад изродила y заузимање ставова који нису били толнко мисаони. Ево, најпре,

(1) R. Saleill es: Etude sur la théorie générale de l’obligation d’après le premier projet de code civil allemand, 1890, p. 370; La déclaration de volonté, 1901. p. 251* De l’abus des droits, Bull. Société études législatives, 1905, 325; A. Esmein, note S. 1898. I. 17. A y XX веку: L. Josserand: De l’abus des droits, 1905; J. Charm ont: L’abus du droit; Rev. trim, droit civil, 1902, 113 (управо y годшш кад je основан овај часопис он прима чланак из ове области). Овај чланак унег je и y дело: Le droit et l’esprit démocratique, 1908, 83 si. B. такође из истог доба; Porcherot: De l’abus du droit, thèse, Dijon, 1902; Marc Desserteaux, Rev. trim. dr. civil, 1906, 119. (2) Planiol: Traité élémentaire de droit civil, tome 2, 1900, No. 871; Etudes sur la responsabilité civile. Revue critique de législation, 1905, 157 и 1906, 80. (3) Прво издак>е, 1927. Дело има овај прилично омаловажавајући поднаслов: „Такозвана теорија злоупотребе права“ („Théorie dite de l’abus des droits”), који показује да je no Жосерановом мшпљењу нова конструкција коју je он предлагао задовољавала веће амбиције. Он je наиме сматрао да треба не само ценити оправданост вршења права, већ пре свега судити о оправданости самог њиховог постојања. В. такође од истог писца: Evolutions et actualités, 1936, 72 sq.