Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЗАКЉУЧИВАЊЕ СУДОКЕ НАГОДБЕ

55

ce уговор одређеног садржаја закључи y облику судске нагОдбе. 'Одсуство рјешења којим ce судска нагодба не допушта значи једно nihil obstat објављено сд стране државног органа, значи допуштањг (и језички овај израз представља радњу супротну недопуштању, коју закон предвиђа y чл. 310, ст. 5), a не погврђивањс или одобравање (a y том б.и случају требало да закон, за изражавање супротног става, предвиђа рјешење којим ce нагодба не потврђује односно не одобрава). He би, међутим, могли усвојити тезу да би суд након регистрације нагодбе y судском записнику био преклудиран y праву да иопитује допустивост уговора. Ако ce y правилу догађа да суд оцјењује припремљени уговор странака прије аего ce његов садржај унесе y записник, то не значи да je таково поступањс одраз правила по коме би иопитивање било допуштено само y наведеном стадију.. Таково рјешење представл.ало би неосновано ограничавање контролне дјелатности суда на фазу y којој контрола нити не може бити увијек ефикасна, док текст уговора још није „на >папиру“. Суду би, стога, требало и овдје, као и y односу еа признање тужбеног захтјева, признати право да одложи доношење евентуалне одлуке којом нагодбу не допушта, док не прибави обавјештења о околностима које су релевантне за оцјену допустивости уговора (чл. 320, ст. 3), односно да, као код доношења пресуде, y сложенијим предметима, одложи евентуално доношење наведеног рјешења за осам дана од дана закл.учења главне расправе (чл. 324, ст. 4). Но ово овлаштење на ипак изузетно провјеравање допустивости нагодбе тек након што je њен текст већ унесен y судоки записник требало би да суд изричито резервира декларацијом y том смислу. Ако би суд пропустио да то учини прије него што странке потпишу записвик,- требало 6и узети да je судска нагодба закључена, a суду одрећи право да накнадно доноси рјешење којим нагодбу не допушта. Утолико наш став о овом питању диферира од становништа проф. Цуље, који држи да суду припада право на накнадно испитивање нагодбе и након што je странке потпишу, и то без посебног резервирања тога овлаштења ове до закључења рочишта (а уз резерву и касније), уколико није коиклудентним радњама дао до знања да нагодбу већ од ранијега сматра допуштеном ( 19). С тиме y вези, a сагласно нашем схватању о жарактеру испитнвања допустивости уговора странака, ми не бисмо пледирали, као што то, са свог становишта досљедно, пледира Цуља, за устаљивање праксе y том смислу да ce суд, чим су странке потписале записник о нагодби, изјасни да ли натодбу одобрава или не одобрава (20), него да суд, након што ce текст пројектиране иагодбе унесе y судски записник, али прије него што странке приступе потписивању тога (прочитаног) текста, изјави да ли задржава право да, аналогно одредбама чл. 320, ст. 3, или чл. 324, ст. 4, евентуално накнадно донесе одлуку којом нагодбу нг допушта. Изрицање ове резерве дјеловало би као привремена забрана странкама да потпишу протоколирани текст као судску нагодбу. Разлика je, очигледно, y нијанси, која не значи и манифестацију разилажења y основном питању о праву и дужности суда да

(19) В, Zuglia — Triva, ffil: 89. (20) В. Zuglia—Triva, И: 90.