Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

254

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТВТА

Гледиште о слободном тумачењу права као најважнији разлог y свој прилог наводи сложеност и брзу промену друштвеног живота који право треба да регулише. Стога законске и друге опште правне норме из правних извора «ису довољне да 6и овај живот потпуно регулисале. Маколико ce правни извори брзо мењалл и прилагођавали животу, увек te ce десити да њихове норме заостају за брзим развојем живота. Право, пак, ннје нпкакав самодовољан систем, којл je сам себи сврха сврха je права да служн жизсту. Ако право није довољно прилагођено животу, јасно je да му не служи, не представља користан елемент тог живота, него, напротив, сметљу. кочницу. Такво право ce, дакле, окреће y супротном правпу од оног коме требл да стреми, оно постаје супротност самом себи. To право y ствари постаје неправо. Суд, који не доноси опште норме, већ ове примењује y животу на лојединачне сду'чајеве, y много je ближем додиру са жчвотом и њсгови.’. потребама лего законодавад или други ствараоци правних извора. Судија je нарочито погодан да осети промене y друштвеном жизоту и да им прилагоди право. Стога судији као тумачу треба дати и овлашћење да прилагођава право животу својим појединачним одлукама, односно тумачењем. При том ce ступањ слободе која ce на основу ових разлога додељује судији разликује y развих писаца. У почетку ce задржавало само иа кисли да судија треба, ако je нужно, да иде поред закона (praeter legem), трудећи ce да му не противречи непосредно. Касније, и y радикалнијих заступника сл-ободног тумачења, иде ce дотле да ce допушта судији да непосредно противречи закону (contra legem) ако сматра да то захтевају друштвене потребе. И ннје ce остало само на теорији. Појавиле су ce и судије који су ту теорију примењивале y пракси. Један од таквих случајева (случај судије Мањо-а) обрадио je и Жени ( Cény ). Срећом, оваква пракса није узела, бар формално, великога маха. У стварности, несумњиво да има много случајева y којима судије газе закон сматрајући ra неправедним, погрешннм, штетним, ■итд., особито ако je y питању старији закон. Али ту влада једна врста племеиите лииемерности они крше закон, али то не признају, још мање то истичу као основно начело свога рада. Напротив, они чине све да ce та њихова повреда закока не примети, да изгледа као да они примењују закон, a не да га крше. И сасвим je разум.внво што они тако чине, Јер, тумач несумњиво мора бити везан текстом иорме коју тумачи, a која je за њега обавезна. У правном поретку постоји хијерархија правних аката, тако да су једнн вишн a други нижи, Бнтан елемент те хнјерархије јесте управо однос између општих правних аката, односно норми, извора права, и појединачних аката, односчо норми. Извори права управо зато и јесу извори права што нз њих „извиру' појединачне норме за конкретне случајеве на које ce ти нзвори права примењују. Извори права су внши од лоједнначних нормн: при стварању такве појединачне норме, њен стваралац je везан нормом из лзвора права. Пошто je закон тиличан н најважллји извор права. a судија типичан л најважннјн стваралац поједилачних нормн, при чему примењује закон тумачећи га, то je јасно да je судија y тумачењу везан за закон. Судија н други органи који