Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ТРИ ОСНОВНА ПРИНЦИПА

275

који врше власт и којн имају надлежност на целој територији или y једној целокупној областп делатности, и на периферне, чија je власт и сфера деловања ограничена на делове територије или делове извесне области делатности. Организација каква je држава може ce изграднти комбиновањем ових двеју врста органа Без овакве днференцијације немогуће бц било вршење сложених и многобројнпх делатности. Немогућа би била државна организација састављена само од централних органа, тј. концентрисањем на једном средишном месту свих вршилаца делатности. Исто тако, немогућа би бнла ако бн постојали само периферни органи, ако би ce одбацили централни, јер бп ce тако разбило јединство организације. Организационо-технички je неизводљнво да само једна врста овнх органа обави све оно што ce ставља пред државу. Сама ова подела органа показује њихов размештај, фигуративно го■ворећи, y хоризонталној равни: то je пројекција њиховог вертикалног, хијерархиског размештаја. При том, слнковно би ce могли представити y виду неколико концентричних кругова: y средишту ce налази онолики број централнкх органа колико има посебних области државне активности (међу њима je најважнији суверени орган), док ce на унутрашњим круговима налази знатно мањи број, a на спол.ним je распоређен највећи број такође периферних органа. У ствари, периферних органа има онолико колико има росебних административно-тгриторијалних јединица или сегмената државних делатности за које ce стварају органи-шршиоци. Принцип центро-периферног повезивања састоји ce y неопходности утврђивања сталних односа међу поменутим групама органа. Његову садржину опредељује y оснави већ сама околност разликовања централних и периферних органа, јер то истовремено означава њихову одређену повезаност. Ове две групе органа врше различите али комплементарне улоге: централним припада оно што ce тиче целе организације, a периферним оно што ce односи на делове исте организације; Први представљају целину и непосредно делују y њено име за њене потребе, a други су намењени да то исто постнгну за одговарајуће делове. Природа свеукупне државне активности већ својом проширеношћу y оквиру целе заједнице мора бити расподељена на ове две групе носилаца. A када je већ тако, онда ce потреба сама намеће да централни заузму оно место и зрше оне делатности које су општег значаја, да преузму оно гато треба и може да им припадне; с друге стране, да периферни органи преузму оно што je посебног значаја, али што представља састазни део спштег. Аномалија би била, ако 6и пентрални органи покушалн да поред оног што им по прчроди ствари следује, преузму и посебно, или да уместо општег почну вршити посебне делатности искључиво; и обратно, ако би периферни органи покушали да врше оно што je опште лишавајући истог централне органе. Тако нешто не долази y обзир због тога што би ce тиме уништила организација као таква. Својим местом и улогом ове две групе органа ce складно допуњавају, једни другима омогућују постојање н делатност. Међутим, то не значи да и поред ове неопходне комплементарности, нема извесних елемената који доприносе наглашености места и улоге централних органа, Они имају доминантно место, врше значајнију улогу, усме-