Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

276

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

равају ток активности целе организације. Они сами одређују оно што им припада, круг делатности и начин вршења истих, a сем тога они то чине и y погледу оног што прилада периферним органима, y погледу њиховог полсжаја, круга ■и начина вршења делатности. Када би исту могућност имали периферни органи, онда би настала иедопустива хетерогеност, онемогућило би ce усмеравање на оно што овим органима по природи њиховог положаја припада. Да би држава била хомогена организација, цео процес њеног оргакизовања и активности коју обавља мора да тече из центра a не обратно. Регулисање тог сложеног и важног процеса непосредно или посредно припада централним органима: тиме ce обезбеђује уједначено вршење низа делатности стављених y надлежност периферних органа; дајући опште мерило централни органи усмеравају рад периферних органа. И y фази свог заснивања и y фази свог одржавања принцип центро-периферног повезивања скопчан je с одлучујућом улогом централних органа. Из овога проистиче и то да je веза међу овим органима трајна, да не може бити асполутне независности периферних органа. Разуме ce, остваривање овог општег принципа зависи од специфичних услова сваже државе; форма истог je различита, али je увек усмерена на одржавање потребне целовитостк оргакизације. Зато свака форма односа међу органнма која води разбијању организационе целине представл>а негацију овог принципа. Целовитост организац.ије je потврда постојања овог принципа. Све ово можемо проверити ако погледамо неке-најважније фор.ме остварења овог принципа, y ствари неке посебне принципе. To су првенствено централизам и децентрализам, затим федерализам (о коме овде нема потребе да говоримо), a све три форме су ce појавиле тек y модерној држави када je интензитет повезивања наметнуо потребу прецизног регулисања узајамних односа органа. Централизам и децентрализам, баш због тога што су два својеврсна начина или метода остварења основног принципа, нису међусобно искључиви и неспојиви, антиподни, него ce претпостављају и на одређен начин прелазе један y други. Они нису производ супротстављених тенденција центрипеталне и центрифугалне (14) већ због тога што им je смисао y одржавању могућег јединства државне организације, тј. где ce мора постићи неопходна равнотежа и оквир свих супротних тенденција. Они су само два аспекта уређености односа y оквиру комплексне државне организације, разликују ce више y техничко-организационом и |Квантитативном но y квалитативном погледу. Јер, примена било једног, било другог, не води радикалној промени организације, a сем тога увек ce паралелно примењују у. истој држави. Сзаки од њих има границе преко којих не може прећп a да тиме не постане негација организације па, дакле, и самог себе. Неки ~чисти и потпуни" системн доведени до својлх крајњнх конзеквенци, y стварности ce не могу уоблнчнтн. To je немогуће зато што ce тичу како органнзацноне структуре тако п функционнсања државе (15), У ствари, њнхово постојање y

(14) Упор. Н. Peters; Zentralisation und Dezentralisation, Berlin, 1928,

S. 4, 6. (15) Вид. H. Peters: op. cit., S. 5 ff; G. Jellinek: Allgemeine Staatslehre, 111 Aufl., Berlin, 1914, S. 627.