Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

237

имовном стању, или коме било другом сличном мерилу. „У томе циљу забрањени су и забрањују се, у свако доба и на сваком месту, према горе наведении лицима, следећи поступци: „а) повреде које се наносе животу и телесном интегритету, нарочито све врете убистава, осакаћења, свирепости и мучења, ~б) узимање талаца, „в) повреде личног достојанства, нарочито увредљиви и понижавајући поступци, ~г) изрицање и извршавање казни без претходног суђења од стране редовно установљеног суда и пропраћеног свим судским гарангијама које цивилизовани народи признају за неопходне. „2. Рањеници и болесници биће прихваћени и неговани.. Даље одредбе овог члана дредвиђају могућност склапања посебних споразума између страна у сукобу ради стављања на снагу једног дела или свих одредаба женевских конвенција. Посебна je обавеза Португалије, после повлачења резерве, да у постов ећем сукобу примењује и поштује обавезе из члана 3 женевских конвенции а. Та обавеза није ни најманзе умањена тиме што се својевремено Португалија оградила од примеке члана 3 приликом потчтасивања женевских конвенција, или што би сада приликом гговлачекьа те резерве могла истакнути да њене обавезе по плану 3 ступају на онагу тек када протекне 6 месеци од дана повлачења резерве. Правна и политична неоснованост такве аргументације данас je опште призната, jep се хуманитарна правила међународног ратног права морају прихватити без резерве која засеца у саму суштиыу међународних хуманитарних конвенција. Очигледно je да Португација то не може учинити због политичког знача ja који плану 3 женевских конвенција придаје међународна јавност. Уосталом, Португалија то неће учинити ни зато што 1 би тиме признала да она крши та правила и да их неће кршити тек онда када на то буде правно обавезна. Због свега тога ствар анголског народа јесте међународна ствар и она мора поста™ предмет међународне акције. Данас je потпуно зрела идеја да сукоби овакве врсте, као што je оружана борба у Анголи, нису више унутрашша ствар државе на чијој се територији води борба већ да међународна заједкица мора о њима да каже своју реч. Интервенције међународне заједнице могу бита различите, али као прве обично се јављају интервенције на хуманитарном плану помагање жртава оружаног сукоба у шиховој одбрани од' кршења осноених хуманитарних права било од злочина геноцида, било од повреда „минијатурне женевске конвенције”. За то постоје и полигичке и правне обавезе за међународну заједницу у целини и за њене чланове посебно, Конвенција о геноциду предвиђа да свака страна уговорница може захтевати од надлежних органа УН да предузму, сагласно Повељи, мере које буду сматрали за погодне у цшьу спречавlая>а и кажњавзња дела геноцида. Сама Повеља .предвиђа предузимање погодних мера у циљу одржаша мира и безбедности у свету. Одредбе члана 3 женевских конвенција предвиђају могућност хуманитарних ингервенција међународних организација, као што je Међународни комитет црвеног крста и др. Међутим, било би погрешно сматрати да се акција хуманитарних интервенfprja заснованих на одредбама члана 3 женевских конвенција ограничава