Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

236

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

судбини и да се слободно определи. Ово начело je недвосмислено формулисано у уводним члановима Повеље Уједињених Нација. То правно начело даје карактер устанку и борби анголског народа те они из лазе из оквира унутрашњег односа Португалије дрема њеним држављанима и постају политичко и правно питање које интересује све народе окушьене у организацией УН. Са друге стране, борбом народа Анголе наставља се историјски неминован процес ослобођења Африке, који нико не може зауставити. У оквиру Повеље УН претпостављало се да he кол ониј алии народи мирним путем остварити своја политичка стремљења и независност. Међутим, услед држања неких колонијалних сила у том процесу, многи афрички народи плаћају своје право на слободу и право на самоопредељење великим жртвама. Ове жртве су последица гажења других правила међународног права од стране колониалиста, а у првом реду правила садржаних у Конвенцией о спречавању и кажњавању злочина геноцида, Ошптој декларацией о правима човека и самом плану 3 који je заједнички за све четири женевске конвенције за заштиту жртава рата. Десетковатьем малобројног анголског становништва, уништавањем читавих насеља без обзира на то ко у том уништавању поста je жртва; вршење масовних злочина над припадницима ослободилачких и устаничких јединица као и над цивилним становништвом, може ce ј едино упоредити са фашистичким методима у току Другог светског рата. Немилосрдно обрачунавање са устаницима и цивилним становништвом које подржава борбу устаника, прибегавање уништавању једне националне трупе представља злочин геноцида и гажење основних хуманитарних стандарда који су међународноправно заштићени. и који су добили свој правни израз баш акцијрм ОУН да се држава ограничи у односу на људска права својих држављана, у прзом реду учесника у борби за ослобођење колонијалних народа. Може се рећи да су прописи о геноциду и прописи женевских конвенција у заједничком члану 3, први правни прописи заштите људских права да 6и се спречила нехумана пракса, спровођена од стране властодржаца. Нокушај да се женевским конвенцијама, ко je често називају кодексом заштите човека у оружаном сукобу, регулишу и сукоби који немају међународни карактер, као што су грађански рат, оружани сукоби за национално ослобођеше и свргавање колонијалног ропства, a који избиjajy на теригоријама страна уговорница, означава се као „револуционаран’’ и као једно од крупних достигнућа у изграђивању хуманитарног права. То je у исти мах правно ограничење апсолутне суверености држава у односу на своје и на својој територији. Конкретно остварење тог покушаја јесте члан 3 женевских конвенција. Овај члан који популарно називамо „Минијатурном женевском конвенцијом” садржи ове одредбе: „1. Према лицима која не учествују непосредно у непријатељетвима, подразумевајући ту и пршхаднике оружаних снага који су положили оружје и лица онеспособљена за борбу услед болести, ране, затвора или из којег било другог узрока, поступаће се, у свакој прилици, човечно, без икакве неповољне дискри.шгаације засноване на раси, боји коже, вери или убеђењу, полу, рођењу или