Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

192

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Све те варијације на тему енглеске локалне самоуправе јесу плод цаучног (иаравно методолошког разноликог) типа посматрања. Постоји и белетристичка верзија која je најприближнија марксистичком становишту о енглеској локалној самоуправи. Такозвана локална влада Енглеске ретко je добро пролазила у романима чак и самих Енглеза. Нећемо се задржавати на тамној слици коју пружају, на пример, Дикенс и Шарлота Бронте, према којима произилази да ни демократизација ни модернизација енглеске локалне самоуправе у XIX веку није баш била толико славна и без мрља као што би се могао стећи утисак из званичних историја. Да се послужимо закључком проф. Жана Мејноа о опасности искривљавања стварности у машти шьижевника (6), с том оградом што сматрамо да je претеран, па да претпоставимо да су ови аутори преко мере били пристрасни. Али, како стоји са том претпоставком када се линија мрачног пејзажа енглеске локалне самоуправе наставља и данас, као, на пример у роману Џ. Брејна „Мансарда” према коме je снимљен исто тако критички настројен филму „Пут у високо друштво”. Оставл>ајући по страни есејистички прилаз Брејну, на пример, енглеског критичара Алека Брауна који му одриче квалитете зато што je литерата „Младих гневних људи”, у сваком случају можемо утврдити једну интересантну чињеницу. Пројекција садаппье енглеске локалне самоуправе, напосе ньеног службеничког система, у приказима енглеских правних стручгьака, на пример, проф. Честера, одаје утисак рационалности, ефикасности и хуманости. Међутим, баш у том погледу боје „Мансанде” су тамне. Главни јунак романа, службеник, који потиче из радничке класе, oceha се несрећан на послу у градском самоуправном органу који учаурује и не дружа довољне материјалне основе за израз његове личности која je сапета у фактичким дистанцама између њега и високог друштва. Једини пут ка правом животу он гледа баш у бекству из службеничких окова у локалној заједници. Можда je у питању погрешна процена ситуације од стране главне личности романа. То би се вероватно могло приговорити. Међутим, онај тгт локалног службеника који се задовољава својим послом неминовно постаје формално задовољни малограђанин. Лик локалног шефа, који би по оцртавању енглеских правних стручгьака, требало да буде оличење праведности и самосталности je бирократа, који има нел>удски однос обучен у рукавгще центлменства и који нема своје ja, управо његово друге ja je иајбогатији човек локалне јединице који je уствари целу држи у својим рукама. Вероватно je да ту има претеривања и да се према Брејновом делу треба односити са резервом. Одмах се може напоменути да je можда и сувшпе потенциран утицај капиталисте, а да се не види у ствари првенствени утицај државне бирократије, нарочито државних управних органа што je претежан предмет овога рада. Не задржавајући се на овој литерарној илустрацији која je само једна мала допуна излагања неких правних и друштвених односа енглеске локалне самоуправе, можемо на крају уводног излагања да кажемо: упркос мноштву прогивречних верзија о енглеској локалној самоуправи,

(6) Ж. Мејно: Увод у политичку науку, Београд, 1960, с. 218 —221.