Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

193

ЛОКАЛНА САМОУПРАВА У ЕНГЛЕСКОЈ

ипак се не треба осећати као после читања „Рашомона”, тј. безнадежно се эапитати, па где je ту истина? Већ сам факт да ни једно мишљење о енглеској локалној самоуправи није сасвим оптимистично показује да у њој није нешто у реду. Чињенице које у овом раду следе, по шиховој делини судећи, показују оправданост идеје о животној кризи енглеске люк ал не самоуправе и неопхюдности гьвног реиолущикхнариог преображаја. Друштвено-историска основа. За приступ енглеској локалној самоуправи може се рећи слично ономе што je Е. Штраус истакао као методолошку поставку за анализу бирократије, (уосталом енглеска локална самоуправа се такође бирократизује) : „Било који закључци да су у питагьу о узродима и перспективама” енглеске локалне самоуправе ти закључци „не смеју да се извлаче у вакуму апстракције”. Енглеска локална самоуправа je укорегьена дубоко у енглеску прошлост. „Једина алтернатива je покушај историског” (7) прилаза који ће дати још једну димензију главном предмету рада. Корисност таквог <прилажен>а одмах се потврђује. Енглеска локална самоЈчграва je и у прошлости била оод знаком унутрашњих и спол>них противречности. „Златно доба” њеног развоја (XVII и XVIII век) je један од примера како називи могу да буду варл,иви. Тачно je да je она тада била веома самостална. Али су корисници те самосталности по правилу били локални аристрократско-буржоаски олигарси, тако да се у буржоаскодемократској локалној самоуправи није могло говорити. Људи изван уског круга земљовласника и једне малобројне фракције буржоаске класе били су искльучени из локалног вођства (8). Локална самоуправа коју би с правом назвали буржоаскодемократском сасвим je друкчија. Она не само да мора имати одређену меру независности у односу на државни центар. Jom je важније да она тј. њени органи морају бити и зависни, али не првенетввно од државног центра, већ формалнюправн», од лсяшлног становништва, а фактички од свих односво огромне већине локалних припадника владајуће класе. Ни та зависност не сме бити безгранична. Ради ефикасности и рационалности неопходна je извесна доза самосталности у односу на бираче (9). Чим je почело претварање локалне самоуправе олигарха у локалну управу буржоаске демократије, настало je извесно ограничавање њених права. То je у крајњој линији повукла за собом индустриска револуција преко либералног капитализма и правне државе који изискују пре снега владавину законитости. У таквом амбијенту живота једног друштва локална самоуправа и није могла бити у сувише великој мери препуштена самој себи, односно, практично, самовољи неколидине најмоћнијих припадника владајуће класе на локалној територији. Индустриска револуција je изазвала и нагло омасовљавање буржоазије и пролетариата на рачун сељаштва, што je захтевало организованију и финансиски јачу локалну самоуправу од оне раније. Ради тога je свакако било потребно

(7) Е. Strauss: The Ruling Servants, London, 1961, p. 8. (3) В, C. Јовановић: О држави, с. 432 —133; Ф. О. Ог; Политичко уређење савремене Енглеске, Београд, 1936, П књига, 464 —470 и 483 —484. (9) Упор. др. Р. Лукић; Теорија државе и права, I, Београд, 1956, с. 278 —279