Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

354

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

С друге стране, међутим, за незаконите акте предузећа који нису донети од стране органа радничког управљања, одговара директор само условно. Случајеви његове одговорности могу бити ако сам нареди или допусти вршење незаконитих радњи, или у случајевима нехата у изберу или у решењу надзора над лицем које je извршило незакониту радњу или пропуст (culpa in eligendo и culpa in suspiciendo). Значи, у ствари, постоје две одговорности директора, једна апсолутна када je реч о спровођењу незаконитих одлука органа радничког управљања, и релативна када je реч о свим осталим незаконитим актима и радгьама. Исто тако, када je реч о спровођењу закона и других прописа, постоји апсолутна и релативна одговорност. Прва наступа онда ако директор не износи на решавање ствари које прописи стављају у делокруг органа радничког управљања, а релативна одговорност ако администрација предузећа и друге његове ј единице не примене пропис. Та релативна одговорност наступа и у случају ако директор није предузео организационе мере које оспособљавају предузеће да спроведе пропис. Из таквог положаја директора не може се извући закључак о својству директора као представника државе у предузећу. Описана одговрност директора за спровођење прописа и за обустављање незаконитих аката органа радничког управљања треба да говори у прилог једног практичног решења неувођења колективне кривичне или прекршајне одговорности радничког савета и управног одбора. Закон, найме, не би могао да прихвати становиште колективне одговорности jep je начелно неприхватљива. Утврђивање пак одговорности појединих чланова радничког савета или управног одбора не би могло бити целисходно. Поступак одлучивања на седницама радничког савета није такав да би се из тога могла установит кривица појединог члана. Било би чак и неприхватљиво испитивање начина вођења дискусије или начина гласања ради утврђивања дела појединца. Раднички савет и управни одбор раде искључиво као колективни органи. па би било и начелно неправилно испитивање појединца о његовим ставовима. (Друкчија je ситуација чланова управног одбора капиталистичких компанија који су, у случају запослења са пуним радним временом, по правилу шефови појединих служби компаније.) То би у пракси стварало велике тешкоће, ако не би било и немогуће прихватит. Без обзира на евентуалне друге мотиве у погледу одговорности директора у моменту доношења закона, описана права и обавезе за спровођење закона и одговорност за спровођење незаконитих аката органа радничког управлзања дају директору својство извршног органа предузећа а не својство представника државе. Одредба Закона о посебној одговорности директора надлежном државном органу (чл. 9 Основног закона о управљању државним привредним предузећима ...) мора се ставити такође под сумњу. Док je предузеће било државно • та одговорност je била јасна. Међутим, у садашњим условима ■— посебна одговорност директора ван напред описане одговорности не постоји. Уосталом, не постоји ни „надлежни државнп орган“ пред којим би одговарао. За преступе и прекршаје, директор je