Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

364

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Са ове тачке посматрано, радио право постелено прераста у право произвођача које треба да обезбеди друштвени и економски положа] радника који произилази из ньеговог рада и права да управља друштвеном производњом и да присваја производе свога рада. Отуда, и термин и појам „радног права” губе постепено своје класично значење, као право које регулише односе из рада између радника и „послодаваца”. По свом терминолошком значењу, изгледало би да оно регулише само правке односе из личног рада радника. Међутим, оно мора да обухвати и институту е и односе који произилазе из улоге и положаја радника-произвођача у производњи и расподели, као што je индивидуално право произвођача на плодове свога рада и зараду, његово право да учествује у управгьаньу произведшем и расподелом и друга лична права. Истина, у том новом праву, које се налази у зачетку, има још доста елемената „државног”, заштитног права, има још елемената „социјалног права”, али сви ти елементи слабе и постепено ишчезавају са развојем радног колектива и друштва као асоцијације слободних и равноправних непосредних произвођача (4) који имају све шира друштвена овлашћења на друштвеним средствима за производњу и све шира права произвођача на плодове свога рада. Отуда, „радио право” постепено мења свој лик, суштину и садржину, трансформирајући се у једно ново колективно право непосредних произвођача, са потпуно новим друштвеним елементиыа, сагласно процесу ослобођења рада и стварања слободног друштвеног радника-произвођача, развоју производних снага, друштвено-економских и техничких услова друштва, као и праву индивидуалних произвођача да све слободиије одређују услове рада и права која проистичу из њиховог заједничког рада и управљања производњом и расподелом. Ако се пође од основне поставке да „социјалистички правни систем треба да буде објективизиран систем правних института, формулисаних у правним нормама feoje санкционишу „природна” субјективна права основних носилаца социјалистичког друштва”, да „основ правног система не треба да буду субјективна имовинска права него права која произилазе из рада” (5), и да je у друштву основаном на слободној асоцијацији произвођача природно право да су произвођачи власници производа свог рада”, те да сва остала права произилазе из тога и да нико нема право да им то одузме (6), онда из тога излази, по нашем схватагьу, да непосредни произвођачи имају не само индивидуално право на плодове свога рада него и друга права која произилазе из личног и колективног рада, а то je право да слободно уређују услове рада и друга права која про-

(4) „Друштво као целина све се више конституише у заједницу произвођача у којој су свн заинтересовани за што рационалније управљање стварима и за што продуктлвнији рад сваког и свију“ (Из програма СКЈ, Веоград, 1958, с. 141).

(5) Др. Л. Гершковић: Друштвено-економски оенови правног система, „Архив”, бр. 4/59, с. 388.

(6) М. Поповић: Шта државни капитализам значи у друштвеном развитку, „Наша стварност”, бр. 2/53, с. 21: „На сличан начин слободна асоцијација произвођача у себи укључује право на производе свога рада, на индивидуално власништво над производима рада (кроз колектив наравно) од стране непосредног произвођача као природно право. И то je њена суштина [...]. Због тога je законита појава у друштву слободних асоцијација произвођача да произвол људског рада не ноже никако бити одузет произвођачу“.