Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

32

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

негирања објективне истине већ у смислу историјске условљености граница приближавања наших знања истини. Као што се истине да ce y кривичном поступку може доћи само до релативне истине, исто тако се наводи да свака истина до које се у поступку долази није нити може да буде об ј активна већ ј едино суб ј активна истина, а она je субъективна због тога што je индивидуалност судије од великог значаја у проналажењу истине и да та индивидуалност и заснива уверење о истинитости. Марксистичка филозофија, међутим, сматра да постоји дијалектичко ј единство између об ј активности и субјективности. У својим тезама о Фојербаху, као главки недостатак материјализма укључујући и Фојербахов, Маркс наводи то што предмет, стварност, чулност узима само као објект или као контемплацију а не као људску чулну активност, праксу, не субјективно (17). Према томе, иако истину у кривичном поступку открива судија, значи човек, субјекг, та истина je ипак субјективан одраз објективне стварности. Не негирајући улогу субјекта у откривању истине, дијалектички материјализам истине да објективно материјално биће одређује објективну садржину, улогу и значај сваке истине. Субјективно сазнање, пак, иако je одређено бићем, и поред своје специфичности, релативне самосталности и активности, никада се не откида апсолутно од бића, већ тежи да му се врати, да га обухвати, да га одрази управо у његовој објективности и разноликости, да се усагласи са њиме (18). После ових доста сумарних излагања поставља се питање да ли je заиста оправдано да се истиыи кривичног поступка додају атрибути „материјална“, „формална“, „апсолутна“, „релативна“, итд. Када се полази од поставке да je истина сагласност свести са стварношћу, онда та свест, та представа може да буде тачна, што истовремено значи и истинита, или нетачна, што значи неистинита. Због тога и истини кривичног поступка не треба придавати никакве атрибуте већ говорити једноставно само о истини, јер она и може бити само једна, научна истина. Придаваае атрибута може да наведе на закључак да се у кривичном поступку открива нека специфична правка истина а не истина као субјективан одраз објективне стварности. Ради тога, питање атрибута који се придају истини je суштинско питанье, jep се њихово уношење у теоријски појам истине одражава и у пракси при утврђењу релевантних чиньеница. б) На питање да ли je могуће откривање истине, марксизам одговара да je људско мишљење по својој природи способно да даје апсолутну истину коју сачињава збир релативних истина и да су границе приближавања наших знања објективној, апсолутно ј истини историјски условлена, али да je постојање те истине безусловно, безусловно je да се ми приближавамо њој (19). Међутим, и при откривању истине у кривичном поступку треба имати у виду Марксову мисао изражену у другој тези о Фојербаху да питање о томе да ли je људском мишљењу својствена предметна истинитост (да ли je људско мишљење способно да сазна објективну

(17) К. Маркс Ф. Енгелс: н. д., с. 391.

<18) T. Павлов: н. д., с. 453.

(19) В. И. Лењин: Материјализам и ештириокритицизам, Култура, 1948, с. 133.