Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

САВРЕМЕНИ ПРОВЛЕМИ СОДИОЛОГИЈЕ МОР АЛА

7

Према томе, морал се заснива на моралној свести или чувству. Да je неко морално обавезан на нетто или да je неко прекршио сврју моралну дужност, то не треба доказивати нити се може доказом (рационално-дискурзивно) постићи циљ то се непосредно осећа поменутим посебним моралним осећањем или чувством. Чини нам се да je лако утврдити постојање овог посебног моралног осећања . (иако има људи којима оно недостаче moral insanity) и оста лих црта морала, ко je га врло jaсно разликују од свих других врста друштвених норми, и да, je могуће сложити се с једном оваквом дефиницијом морала која треба да буде полазна тачка у његовом испитивању. Треба истаћи да одавде излази да je морал најефикаснија друштвена норма, пошто располаже најефикаснијом унутраппьом санкцијом, грижом савести, и пошто морално чувство чини да морално биће oceha моралну дужност као безуслрвну, као самоциљ. 2. Кад одреди појам морала, социологија морала мора да покуша одредити законитост његовог образованна и развоја, како би открила чиниоце који на ово утичу и евентуално могла помоћи образовању морала изазивањем ових чинилаца. Наравно да би увелико превазилазило оквире овог чланка кад бисмо покушали да ове законитости и везу између морала и разних чинилаца овде изнесемо ма и у најкраћим цртама. Назначићемо само оно што нам изгледа као најважније у овом погледу и што би могло служит као основна полазна претпоставка за еоциолошко испитивање морала. I Развијен морал, односно развијено морално осећање (чувство) човек несумњиво стиче у друштву и по томе je морал друштвена појава и долази у поље изучавања социологи) е. Моралу се човек учи у друштву делимично у само) животно) друштвеној пракси, ступајући у односе с другим људима, а делимично васпитаванем и примером. Васпитавањем наслеђује оно што je друштво у тој области створило, животном праксом се осведочава у тачност тога и евентуално нешто томе додаје. Друштвени основ на коме почива морал je тесна међузависност људи у датой друштву, таква међузависност да они не могу опстати као људи ван дотичног друштва, те да, према томе, опстанак сваког члана друштва нужно претпоставља опстанак других чланова. Морал наређује такве дужности ко je су минималан услов за опстанак тог друштва и тиме и за опстанак сваког моралног бића као његовог појединог члана. Цео морал стога може да се сведе на једно основно правило: чини другом што желиш да други теби чини. Ово правило васпитањем и праксом (којима се морал образује) поста) е тако дубоко усађено у моралном бићу да оно непосредно не само увиђа његову тачност него и осећа посебним моралним осећањем његову обавезност, без потребе да о њој рационално размишља и да наводи доказе да ту обавезност треба да осећа. Морално осећање непосредно делује исто као, на пример, што непосредно мислимо по правилима логике, не будући свесни да их примењујемо нити доказујући себи да треба да их применимо (а правила логике су такође резултат дугог друштвеног искуства које се на нас преноси васпитаньем и непосредном праксом).