Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

8

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Човек се, дакле, не рађа као морално биће, као што се не рађа ни као логично биће, него се образује као такво у друштву. Али морал толико улази у њега да чини битан део његове личности и да непосредно делује, а не тек преко размишљања о његовој неопходности и корисности, итд. Уколико je друштво мање и у већој опасности, утолико je међузависност очигледнија и нужнија, а утолико je и морал, последица те међузависности као један од њених чинилаца, нужнији, па и јачи, чвршћи и јединственији. Уколико друштво не успе да створи одговарајући морал, оно нужно пропада услед тог неуспеха. Гморал je универзалан у том смислу што je неопходан у сваком друштву и такође што у свим, макако разноврсним друштвима постоје извесни заједнички, ма и минимални елементи морала, пошто и сва друштва имају извесне заједничке црте самим тим што су л>удска друштва. Али, истовремено, морали разних друштава се разликују међу собом, и утолико више уколико се више та друштва У другим областима разликују, а пре свега, разуме се, у области друштвене основе материјалне производње, 3. Пошто морал има своју врло јасно одређену друштвену основу и функцију, то je социологији морала могуће да, на основу битних особина сваког појединог друштва, приближно одреди какав морал њему најбоље одговара. То je питање које je, како смо рекли, веома спорно, а истовремено основно за социологију морала, као и за свако научно проучавање морала уопште. Изгледа, на први поглед, да социологија и наука уошпте не могу да одређују какав морал треба да буде, тј, да не могу прописивати морал (нормативна функција науке о моралу). Јер прописати један морал претпоставља одређивање вредности које тај морал треба да оствари и вьегову одену с гледишта тих вредности, а ово, очигледно, не спада у науку. Међутим, ако се дубље погледа, види се да овај први поглед вара. Јер, социологија као наука несумњиво може да утврди који су стварни цшьеви, односно вредности које једно друштво поставља себи, који су чиниоци који ојачавају његову међузависност, итд., па да на основу тога одреди и који je морал томе друштву потребан. Jep, на крају крајева, и само друштво у свом спонтаном стварању морала поступа на исти начин. Оно поступно сазнаје какав му je морал потребан, па га тако и ствара, при чему, наравне, нема унапред одређеног јемства да he створити баш заиста онакав морал какав му je стварно потребан. Ову функцију друштва, коју оно врши стихијски и недоволшо свесно, наука може да изврши много успешније и брже, јер свесније и систематскије. Дакле, социологија морала може сасвим успешно да одреди какав je морал одређеном друштву потребан. Но, не треба се заваравати да она може заменити друштво у стварању једног стварног, позитивног друштвеног морала. У томе je друштво незамењиво. Позитиван, ефикасан друштвени морал се може створити само у непосредној животној друштвеној пракси, а никако у научним кабинетима. Друштво, и то неорганизовано, тј. друштвена маса као таква, стваралац je морала. Наука, наравне, може допринети, више или мање, томе стварању, jep je и она