Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

104

АНАЛИ HEASHOr ФАКУЛТЕТА

„Било би неправилно да се пракса руководи правилом да усмени уговор не ваяй уколико се разликује од писменог уговора о истом предмету. Нема никаквог разлога не признати пуноважно дејство сагласној вољи странака о узајамним правима и дужностима када je воља изјављена усмено и као допуна писмено састављеног уговора осим, кад и уколико закон одређује да je усмени уговор без дејства“ (10). У нашој правној литератури неки аутори заступају становиште да све измене формалног уговора треба вршити у одговорајућој форми. Разлог се види у( томе што би се „изиграла улога форме, нарочито оне која je предвиђена прописом, ако би се прихватило као правилно становиште да je могуће да .се мења односно допуњава један писмено закључени уговор са одвојеним усменим споразумом [...]. Странке не смеју да забораве да не могу без формално изражене воље да мењају једанпут утврђене елементе своје сагласности [...]. Изгледа да je прихватљивије становиште да сви, и битни и небитни елементи уговора, могу да се мењају на исти начин као што су и стипулирани тј. писмено. Изузетно, што може евентуално да се дозволи, са малом скепсом, то je да странке могу са каснијом усменом погодбом да допуне уговор у рдносу на неки раније пропуштени небитни елемент“ (11). Изгледа да аргументи овога схватања нису такви да га у потпуности оправдавају. Ако се већ полази од сврхе форме, што je чини нам се у основи правилно, зашто се уопштава закључак да би свака усмена измена уговора нужно „изиграла улогу форме“. Мислимо да у овом питагьу треба пре свега правити разлику између законске и уговорене форме. Ако je реч о уговореној форми, онда се и неформалном сагласношћу могу вршити допуне и измене свих елемената уговора jep je и сама форма резултат воље самих странака. Када je, дакле, форма одређена сагласношћу волза, онда се она истом сагласношћу може допуньавати, мењати или укидати. Сматрамо да се и у случају законске форме не би увек, у сваком случају, могло прихватити схватање да се доцније модификације морају вршити у одговарајућој форми. Форма не би била потребна и за допунске и споредне одредбе ако оне нису у супротности са битним елементима. Поред тога, ако се законском формой у једном уговору претежно заштићују интереси једне уговорне стране, онда би се и неформалном сагласношћу могао мегьати уговор у смислу смањења обавезе те стране, наравно уколико законом није што друго предвиђено у конкретном случају. Тако, на пример, ако би после писмено закљученог уговора о јемству (§ 1346 новелираног АГЗ, § 766 Немачког грађанског законика, § 272 Грађанског законика HP Мађарске) поверилац усмено извршио делимичан отпуст дуга према јемцу, модификација уговора била би пуноважна jep се том формой заштићују интереси јемца. Неформална промена овог формалног уговора била би у складу са сврхом

(10) Из образложења решења Савезног врховног суда, Рев. 967/58 (из архиве овога суда).

(11) Асен Группе: За формата кај договорите за отугување на недвижности „Правка мисла“, бр. 4. с. 21 и сл. Види и Драгол>уб Аранђеловић: н. д.. с. 61. У франку ској литератури в. René Demogue: Traité des obligations en général, t. I, Paris,. 1923, p. 322.