Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УСМЕНЕ КЛАУЗУЛЕ УЗ ПИСМЕНЕ' УГОВОРЕ

109

за лица која се баве препродајом земљишта и зграда или се баве посредотвашем у промету ових непокретности (23), као и допуна Кривичног законика од 1 августа 1962 (24) по којој je недозвољено располагање становима или станарским правом предвиђено као посебно кривично дело. Поред тога, када je реч о промету пољопривредног земљишта, интерес заједниде се нарочито огледа у спровођењу законских одредби о пречем праву куповине но je je установлено у корист одређених друштвеноправних лица у случају да -се земљиште преноси између пољопривредних произвођача. Ако ce имају у виду наведени законски текстови, без сумњесе закључује да ,je друштвени интерес знатно ангажован у промету непокретности и да се он путем форме уговора о отуђењу земљишта и зграда у одређеној мери штити. Сигурно je да се та заштита неће потпуно остварити само постојањем форме овога уговора. Међутим, питање квантума заштите путем овог средства правке технике ствар je законе давне политике, али несумщиво je да форма повећава могућност евиденције и контроле овога промета и на тај начин обезбеђује његову сигурност. 6. Становиште ко je je нашло израза у наведено j пресуди Врховног суда HP Србије по коме треба признати важност оној цени ко ja je у писменој исправи назначена a одрећи свако правно дејство стварној воли странака тешко се може бранити. Такво становиште било би у директној супротности са еврхом предвиђене форме. ВЬегово усвајање значило би признавање симуловане воле странака Koja се обично предузима ради изигравања неке законске обавезе. Такво становиште омогућило би једној странци да користећи или изазивајући заблуду код друге стране ужива још и судску заштиту, што би значило посредно утицање да се mala fidei странака не спречава већ управо повећава. Мада испирисано тежњом да допринесе већој сигурности правног промета, ово становиште својом стриктном применом управо доводи до несигурности тога промета. Оно je, као што смо видели, у законодавству давно напуштено. Становиште Савезног врховног суда и Врховног суда HP Хрватске о ништавости уговора пружа далеко више аргумената који би ишли у прилог гьеговог прихватања. У начелном мишлењу истакнути правнополитички разлози који би диктирали увођење чврсте дисциплине у уговорне односе када они имају за предмет одређена материјална добра, упућују мисли на могућност усвајања овога става. Међутим, ако се питаьье посматра са позитивноправног ц теоријског гледишта, не може се до краја бити убеђен у исправност и целисходност решена које je добило места у начелном мишлењу. Примењујући у основи правилан критеријум испитивања еврхе форме и утврђења заштите јавних гштереса, и цитираном начелном мишљењу и неким ауторима који су се бавили овим питањима, аутоматски се намеће заклучак да би признавање усменог споразума странака о стварној висини цене било противно јавном интересу односно евреи форме. Тако се тврди

(23) В. чл. 1 Закона о изменама Закона о промету земљишта и зграда од 25 јуна 1962 („Сл. лист ФНРЈГ“, бр. 30/62).

(24) В. чл. 22бв Закона о изменама и догтунама Кривичног закоыика од 1 августа 19&2 („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 31/Б2).