Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЈШ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

110

да „ако не пружимо заштиту уговорачима за усмена утаначеша која су противна садржини писмено састављеног уговора о преносу земљишта и зграда, тенденцију за пшекулативност не би омогућили, с тиме би je и сузбили“ (25). Да ли се признавање правног дејства усмених споразума странака о висини стварно уговорене цене противи евреи форме предвиђене чл. 9 Закона о промету земљишта и зграда? Ако je реч о интересу заједнице да се спрече појаве пшекулације у промету непокретности, онда се она сигурно неће спречити признавањем симуловане воље већ управо утврђењем стварне воље странака. Често се износи мшшьевье да су странке приликом уношења магье цене у писмену исправу мотивисане избегавашем фискалних обавеза које имају према друштвеној заједници. Ако je тако, онда je интерес заједнице управо да се установи права цена која je редовно већа од оне која je у писменој исправи назначена, па да се према њој одреде и одговарајуће фискалне обавезе. У том смислу се Врховни суд HP БиХ у образ ложењу једне своје одлуке сасвим правилно изражава речима: „Штавише, интерес je заједнице да се утврди права купопродајна цијена,. те да финансијски органи наплате пуну преносну пристојбу“ (26). Међутим, и поред тога, још зиачајнија je чињеница што порески органи порез на промет непокретности не одређују на основу износа наведене купопродајне цене већ на основу посебне процене, независне од уговорне цене. Стога одређени фискални органи нису заинтересовани да ли ће уговорне стране у писменој исправи навести мању цену од оне коју су стварно уговориле. У начелном мишљењу нарочито се инсистира на схватању да обавезност писмене форме у погледу свих битних елемената уговора обезбеђује потребну сигурност правног промета у овој области. Како je еврха писмене форме овога уговора без суње и обезбеђење потребне сигурности, поставља се питање да ли се та сигурност штити прихватагьем становишта о ништаности уговора. Ми у то нисмо убеђени. Претпоставимо да je у потпуности извршен један уговор о купопродаји непокретности, у чијем писмену су странке привидно означиле машу цену а стварно уговориле већу цену. Продавац je непокретност предао у државину купцу а купац je нештатно стварно уговорену цену (27). Ако се прихвати становишге о ништаности уговора, свака утоворна страна (28) може из најразличитијих мотива (29) када год xohe (30) захтевати од суда да се утврди ништавост шиховог уговора jep се стварно уговорена цена није слагала са оном која je у писмену била назначена. То би, с једне стране, утицало на изазивање врло нездравих односа међу странкама, а с друге, уносило велику неизвесност и несигурност у области промета непокретности. Ми смо претпоставили да je та-

(251. Богдан Лоза: н. д., с. 219,

(26) Рјешеше Врховног суда HP БиХ, Гж 989/60 (из архиве овога суда).

(27) Овакву ситуацију ттретпоставл>амо jep je она честа у пракси. Зашто страйке томе прибегавају, да ли заиста имају неке користи од тога или je реч о навици, стању свести, итд., друго je гштање. Чшьенида je да странке томе прибегавају и с тим се мора рачунати приликом расправљања овога питања..

(28) Вероватно и државни орган по службеној дужности jep je у питан*у апсолутно ништав правый посао.

(29) На пример, продавац je пронашао повољнијег купца или je купац пронашао на другој страни за исту или нижу цену непокретност која му више одговара или je у питашу неки други мотив.

(30) Нападање апсолутно ништавих није везано за рок.