Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СГУДСКА ПРАКСА

211

слободе коју учиниоцу за сва учињена кривична дела у стицају треба да изрекне. Управо оваква ситуација разматрана je и у наведено j пресуди Сав. врх. суда. 3. Када суд нађе да за она од кривичних дела у стицају која je учинилац извршио пре пунолетства треба да се изрекне казна малолетничког затвора, а за она која je извршио после пунолетства казне затвора и строгог затвора, проблем одређивања јединствене казне лежи у томе што КЗ предвиђа један систем одмераваньа казне за кривична дела у стицају кад за учиаена кривична дела суд нађе да треба да се изрекну казне малолетничког затвора, а други ако за учињена кривична дела суд утврди казне затвора или строгог затвора. У првом случају суд по слободној оцени одређује јединствену казну у оквиру општег законског максисмума казне малолетничког затвора (чл. 79д КЗ). У другом случају јединствена казна затвора односно строгог затвора одређује се по систему асперације пооштравањем најтеже од утврђених казни с тим да не достигне збир појединачно утврђених казни и не пређе општи законски максимум! односне врсте казни (чл. 46 КЗ). Стога се у случајевима који одговарају ситуацији која je предмет разматрања наведене пресуде поставља питање да ли се до јединствене казне за сва кривична дела у стицају може да дође комбиновањем ова два система одмеравања казне или питанье треба решавати на неки други начин, с обзиром да КЗ није изричито предвидео_ решевьа за овакве случајеве. О овом проблему постоје углавном два схватања; Према једном схватању, суд би у конкретном случају требало да јединствену казну утврди у смислу чл. 46 КЗ и то само на основу појединачно утврђених казни затвора односно строгог затвора а да при том не узме у обзир и казну малолетничког затвора утврђену за кривична дела извршена пре пунолетства. Он би учиниоца само огласио кривим и за дела учињена пре пунолетства али му не би за иста одређивао казну малолетничког затвора коју би иначе за та дела требало да изрекне. Извршење ових кривичних дела могао би само да узме у обзир као отежавајућу околност при одмераваньу казни затвора односно строгог затвора за кривична дела извршена после пунолетства. — j Овакав став би се могао да правда тиме да je казна малолетничког затвора као санкција за малолетнике друкчије природе од казни затвора й строгог затвора и да као таква не може да буде обухваћена применом чл. 46 КЗ, што стварно овај пропис и не предвиђа. Казне строгог затвора или затвора, према овом схватању, апсорбују казну малолетничког затвора слично као што у смислу чл. 79к могу да искључе односно искључују даљу примену васпитних мера. Околност да je учинилац и као малолетник извршио кривична дела за која je требало да му се изрекне малолетнички затвор има у оваквим случајевима дејство само у оквирима чл. 38 КЗ при одмеравању казни затвора односно строгог затвора. Ово схватање не би могло да се прихвати, јер, иако КЗ у чл. 46 не предвиђа да се при утврђивању јединствене казне лишења слободе за кривична дела у стицају узима у обзир и казна малолетничког затвора, несумњиво je да се из скупа свих одредаба о одмеравању казне за кривична дела у стицају, одредаба о одмеравању казне малолетничког