Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

2

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Сва та правила имају низ практичних недостатака, несигурност гьихове садржине, могућност неједнаког разумевања и тумачења од стране различитих држава, спор у којој су мери та правила обавезна, питагье о ньиховом универзалном характеру тј. о кругу држава које их признаку, итд. Али ипак данаппье међународно право добрим делом се ослања на правила обичајног карактера као на норме позитивног права и у пракси се не само говори него и рачуна са општим признањем гьихове апсолутне обавезности (тзв. универзалне ошттте освештане норме међународног позитивног права). С друге стране, државе као суверене у својим односима стварају низ норми путем склапагьа међународних уговора. Несумгьиво je данас да су међународни уговори непосредни извор позитивног међународног права, бар између држава које у гьима учествују. Све већи број таквих уговора и све шира њихова садржина указују на појаве са којима се раније није много рачунало, а то je да се ти уговори у међународним односима деле на две категорије које одражавају гьихову карактеристику. С једне стране стоје утовори-договори (traité-contrat) чији je задатак да реше непосредна питагьа поставлена .између страна-уговорница. Правила из таквих уговора немају карактер правних норми од општег значаја него се ограничавају само на странке-утоворнице за решавагье вьихових међусобних односа. Такви уговори примењују се само на оне случајеве који су предмет решавања између странака и имају тзв. рёлативни карактер, важе само између странака уговорница (inter partes). Другу категорију чине, теориски, они међународни уговори којима je цшь да одреде општа гфавна правила за регулисање међународних односа. Модерна наука такве уговоре назива уговорима-законима (traité-loi), а у пракси се покушава да се ова врста уговора сматра не само као непосредни извор за решавагье одређених конкретних односа него и као правила нормативног карактера, помоћу којих се долази до међународних прописа, који чине позитивно међународно законодавство. Ипак je тешко са сигурношћу овој другој групи уговора признати да они чине ошпте норме међународног права ван круга оних држава ко je су их међусобно склопиле и које су им признале обавезни карактер. На данашзьем степену развоја међународног права и овакви уговори-закони правно имају само релативни карактер, обавезују само државе које у гьима учествују и без утицаја су на обавезе осталих држава, које упорно тврде да се гьих не тиче оно што су други уговарали и да je плод таквог уговарагьа за них res inter alias acta, jep акције других држава не могу стварати ограниченье вьихове суверености без гьиховог претходног и добровољног пристанка. Отуда спор да ли карактер уговора даје нарочиту важност уговорима као нормама позитивног права и да ли уговори-закони представљају посебни тип извора правних норми. У овом погледу несумњиво je да уговори-закони имају специфичну улогу у формираньу међународног права, али у исто време да се њихов универзални карактер ставља у питање. Међународна заједница ни je још постигла такав степей да би ти уговори представљали међународно законодавство, добили строго нормативни карактер и ослободили се свог контрактуалног обележја. То у исто време представља и питање њиховог универзалног или релативног дејства.