Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

4

мама створеним од стране држава коде су израдиле уговор опттгтег карактера. По том схватању оне су дужне да се потчињавају нормативном карактеру правила из таквих уговора као объективно поставльеним прописима међународног права али не и да истину нека права из таквих уговора, јер та права припадају само странкама-уговорницама. На тај начин долазимо до неравноправности у положају држава. Државе које нису чланице уговора морају да трпе, да рдговарају за евентуалне повреде начела из таквих уговора, али да буду изложене ситуацији која их доводи у немогућност да правно остварују поштовање тих истих норми према државама-чланицама уговора. 2. Оваква ситуација посматрана кроз призму отпит их начела Повеље УН указује да се поставља питање да ли. треба задржати схватање да су утовори-закони ствар ко ja се тиче само. странака-утоворница. Или напротив такваситуација упућује да треба бранити тезу да самим тим што такви уговори одражавају . опште норме међународног права треба да буду инструмента за остваривање универзалне међународне, сарадње и да се мора одбацити неравноправност држава која их дели на државе факторе рваквих уговора-закона и на државе које треба и мора да их примењују иако у њима не учествују као уговорне стране. Да би се отклонила та неравноправност све се више поставља питанье да ли треба дозволити спречавагье појединих држава да приступе овим уговорима. Износи се теза да то сггречавање не одговара тенденцијама савременог међународног права. Напротив, тенденција прогресивног развоја међународног права и жеља за његовим универзалним. поштовањем оправдавају захтеве свих држава да им се омогући учествовање у оваквим уговорима. Тај проблем изазвао je одмах у својој појави сукоб са прааилима тзв. класичног међународног права. Оно je делило уговоре на отворене и затворена. Државе ствараоци једног уговора имале су једине право, по кпасичном схватаау, да одлуче да ли ће скпошьени уговор дејствовати само између њих (затворени уговор) или ће се допустити и под ко ј им условима и другим државама да му могу приступити (отворени уговор). Ово сё правдало схватањем о добровольности склапања уговора и праву држава да бирајус воје уговорне партнере. По томе схватању ниједна држава која није участвовала у стварању уговора или за коју није предвиђено унапред у самом тексту уговора да му може приступити, нема право да се приюьучи уговору, да му приступи без претходне сагласности свих уговорних странака, јер приступање (adhésion) није право трећих држава него могућност која им се може дати, али која им се не мора дата. Уосталом, по томе схватащу, ако поједине државе не морају одржавати дипломатске односе са трећим државама, оне још мање морају да приме за своје уговорне партнере државе са којима не желе да буду у уговорним односима. Насупрот томе поставлю се друго схватање ко je полази не само од цшьа уговора општег карактера (да ти уговори утврђују општа правила владања у међународној заједници) него и од претензије држава уговорьпща да оне тим уговорима поставл»ају општа правила и услове међународне сарадње. Ти уговори су по гьиховом схватању обавезни за све државе уопште, одраз правног схватања тзв. цивилизованих нација којих се морају држати