Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИСТУ ГГ АЊЕ МУЛТИЛАТЕРАЛНИМ УГОВОРИМА

5

све државе чланице међународне заједнице ако не желе да врше повреде објективног међународног правног поретка. Отуда се долази до закључка да би спречавање трећих држава да приступе оваквим уговорима представљало спречавање заинтересованих држава да према себи осигурају, примену објективних правила позитивное међународног права. То би у исто време значило њихово искључење из међународне сарадње која треба да буде уневерзална а не ограничена и довело би до повреде равноправности држава и до дискриминации a између њих. Овај сукоб две тезе дашао je јасно до изражаја на XIV заседању Комисије ОУН за међународно право приликом израде кодификованих правила о међународном уговорном праву. Несумљиво je да су се показало као преовлађујуће разне варијанте тенденције да уговори од генералног интереса, помоћу којих се данас врши кодификација и осигурава прогресивни развој међународног права, не буду монопол само неких од држава, истакнута je потреба да се што више повећава круг држава које ће учествовати у тим уговорима и тако постигне у што потпунијој мерј основни циљ кодификације да кодификована правка правила постану општеобавезна и што пре замене обичајна правила међународног права. Браниоци ове тенденције упорно доказују да се не да замиспити на данаппьем степену развоја међународног права да се извесне државе спречавају да приступе одређеним међународним уговорима од ошптег интереса. Схватање упорних бранилаца старог тј. класичног система да државама-уговорницама припада право да изаберу и одреде круг својих уговорних партнера сматра се данас више као правничко логицизиранье него као нека стварна аргументација. Ипак у Комисији су два врло угледна представника остала упорна у одбрани тога система. Носиоци тог схватаньа су професори Андре Гро (André Gros, Париз) и Роберто Аго (Roberto Адо, Рим). Крајње супротно гледиште о потпуном праву свих држава без разлике да приступе сваком уговору од ошптег значења углавном су заступали професори Григори Тункин (Москва) и Манфред Лаке (Manfred Lachs, Варшава). Истичући само гледишта по два основна представника сваке од ових двеју концепција и њихово припадање државама из различитих блокова јасно je да се теориски сукоби, и поред строго правничке форме аргументације, врло брзо претворио у борбу шшљења на линији Исток-Запад, Кристалисало се и треће, компромисао мишљење. Оно je полазило од начела кооперације и коегзистенције између држава. То томе мишљењу основни цшьеви и начела Повеље УН захтевају од држава мирољубиву сарадњу и међусобне односе засноване на начелима и правилима међународног права. С друге стране, Повеља je у надлежности Генералне скупштине ОУН поставила као задатак и охрабрење кодификације и прогресивног развоја међународног права (чл. 13). Ако се жели да се правила међународног права поштују између држава, онда треба поћи од начелне поставке да та правила треба да буду универзална, да не треба спречавати друге државе- да приме обавезе по тим правилима и да се користе тако установљеним правним поретком. Према томе, у начелу треба полазити од претпоставке, али не и од апсолутног правила да су сви међународни уго-