Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

приближавају последици. То се може видети и из кратке анализе ових узрока. Несагласност нарави означава трајно стање неподударности мисли, идеја и поступака брачних другова, а то ће рећи трајно неслагање у низу мањих и већих питања која стварају несклад и раздор у браку. Сам израз указује на стање коде се не може отклонили и које латентно подрива брак. Ипак, свака несагласност нарави не мора да доведе до развода. Ова околност удаљава наведени узрок с од последице: несагласност нарави биће бракоразводни узрок само ако je наступила тешка поремећеност брачних односа. Трајни неспоразум у још већој мери означава стање које се по значају приближава последици. Неспоразум je увек последица нечега: или несагласности нарави или различитих погледа на свет и односе у друштву и породици. Он се јавл>а и као последица сваке неслоге у браку без обзира на бракоразводни узрок. Стога се оправдано поставља питање да ли чьему уопште има места и да ли je неспоразум нешто што се само по себи разуме те се не мора и не може доказивати. У том случају би.тежиште било на конкретним чињеницама које су довеле до неспоразума и оне би се морале утврђивати а не „трајни неспоразум“. Заиста, сувише општа формулација овог узрока приближава га више последици, поготову што законодавац инсистира на идеји да није релевантан сваки неспоразум већ само онај који je трај не природе. Неки писци због тога овај узрок из чл. 56 сматрају сувишним (25). Најзад, неуклоњиво непријатељство означава највећи степей разривености брачне заједнице која je неотклоњива и која се нормално испољава y најгрубљим поступцима брачних другова: y међусобним обрачунавањима, свађама, увредама, тучама, y изражавању презира за личност и поступке брачног друга, у понижавању, омаловажавању и слично. Сам узрок je толико тежак (ако се уопште може говорити о непријатељству као узроку) да je сувишно инсистирати на још некој последици. Дакле, узроци који су наведени у чл. 56, ст. 1, ОЗБ нису најсрећније одабрани (сем несагласности нарави) и не одражавају довол>но прецизно осыовну идеју на којој се заснива чл. 56. Ниједан од ових узрока нема самосталан значај пошто je тежиште на последици а примери које закон наводи такве су природе односно тежине да замагљују значај последице. То je вероватно основни разлог који je довео до различитих и често супротних тумачења природе бракоразводног узрока из чл. 56 у теорији и пракси, а нарочито до различитих схватања о односу и значају узрока и последице. У том смислу, у чл. 56 није уопште неопходно набрајати узроке јер он може сасвим да опстане и без њих. Довољно je навести само последицу, као што je то учињено у правима источноевропских земаља и послератном праву СР Немачке и Аустрије. 3. Последица по чл. 56 ОЗБ. Зак. о браку у чл. 56 предвиђа две последице; (а) тешку поремећеност брачних односа и (б) неподношљиви заједнички живот. Прва се означава као објективна, друга као субъективна последица. О њиховом међусобном односу постоје различите схватања код правних писаца. Неки сматрају да обе последице имају потпуно самосталан значај и да морају постојати упоредо. Ако недостаје једна од њих, развод се не може добити. Тако, супрузи могу субјективно сматрати да je за њих

(25) У том смислу и А. Прокоп: н. д., а 139,

ТЕШКА ПОРЕМКБ.ЕЫОСТ БРАЧНИХ ОДЫОСА