Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

84

ЛИЛ il И ПРАВНОГ, ФАКУЛТЕТА

заједнички живот постао неподношљив, али такав брак объективно не мора бити поремећен. .Потребно je да постоји и объективно тешка поремећеност. Обрнуто, брачни другови .могу годинама одржавати брак који je потпуно разорен; друштво нема право да такав брак раскида против воље супруга; тек када се један супруг одлучи да га раскине, то he бити доказ. да je првом елементу додан и неопходан други елемент неподношљивост. Ово je схватање које заступају дрофесори М. Константинови и М. Беговић, a којима je блиско схватање професора Б. Ајзнера и А. Прокоп, (26). Према другом схватању, субјективна последица je само функција објективне. Она je само степей, мера утврђивана тежине поремећености. У схвари, постоји само једна последица објективна; порем ећеност брачних односа која није обична последица већ квалификована, или према једној дефиницији „квалификовано поремећење брачних односа“. Степей поремећености подобай да доведе до развода утврдио je câM чл. 56: поремећеност у тој мери да je заједнички живот супруга постао неподношљив. Према томе, нема поремећености ако нема неподношљивост; a contrario, ако неподношљивост постоји то je доказ за поремећеност (27). Разрађујући ову идеју, др. А. Задор поставља питање; да ли неподношљивост треба да поетоји само за тужиоца или je неопходно да постоји за оба супруга. Писац истине да je судска пракса подељена: пеки судови сматрају да „интересовање“ једног супруга да се бранна заједница поново успостави представља довољан основ за становиште да брачни живот за тог супруга није неподношљив. Међутим, у неким одлукама врховни судови су заузели супротан став. Тако, у одлуци Врх. суда HP Хрватске, Гз 883/52, каже се: ~Члан 56 ОЗБ узима као узрок развода толики поремећај брачних односа да je зазеднички живот постао неподношљив. При томе, не прави се разлика постоји ли та неподногшьивост за оба бранна друга или само за једног, а по природи ствари с. обзиром на институт брака, у којем мора сваки брачни друг вршити равноправно своје обавезе, без двојбе je довољно, да je заједнички живот немогућ и само за једног од брачних другова“. Исту мисао изражава и Одлука Врх. суда HP Србије, Гз 688/52. Писац сматра да je становиште изражено у овим одлукама блиско реалном схватаньу потреба живота и применено са озвесном опрезношћу није у супротности са чл. 2 ОЗБ. Ово мшпљење у крајњој линији води ка отклањању начела кривице при примени чл, 56 али помоћу конструкције која се не може одржати. Koje je мишљење тачније? У крајњој линији оба схватања доводе до истих резултата, било да ce субјектицна последица неподношљивост схвата као самостални елемент последице, било само као степен одређивања објективне последице поремећености. Према томе, и у случају „квалификованог поремећаја брачних односа“ суд мора да води рачуна и о поремећености и о неподношљивости. Неке разлике i-шак постоје: у првом случају суд мора детаљно и независно да утврди и једну и другу последнцу; у другом случају би се могао извести закључак, који je извео А. Задор, да се објективна последица може претпоставити кад je несумњиво.

(26) Видети: М. Константиновић : н. д., с. 64; М. Беговић: н. д., с. 93 и 94; А. Прокоп: н. д., с. 141; Б. Ајзнер: н. д., с. 93.

(27) Видети: 3. Крижанпћ: н. д., с. 67; А. Задор: н д., с. 7—9; 0. Путник: н. д., с. 3—4.