Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАК CA

ДЕЛАТНОСТ СЛУЖБЕНИКА УПРАВЕ ЦАРИНА И ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ

1. Трговинско предузеће H. H. на основу решења надлежних државних органа било je овлашћено још од 1955 да врши куповину моторних возила која су припадала члановима дипломатског кора и да иста и продаже. У свом пословном промету предузеће je после обнародовании Уредбе о увозу путничких аутомобила и мотоцикла („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 52/58), сагласно овлашћењима и Упутству Управе царина бр. 217/2-59 плаћало царину на основу цене уговорене са продавцима и ову царину уносило у калкулацију за продајну цену. Царинарыица у Б, je 1960 чак донела више решења којима je извршен повраћај погрешно обрачунатих царинских дажбина сматрајући да већ наплаћена царина није извршена у складу са наведеним Упутством бр. 217/2-59., тј. да није као основицу за царину узета уговорена цена са продавцима. Међутим, у току 1960 и 1961. Царинарница у Б. доноси три решења са којима обавезује предузеће да још накнадно доплати царину узимајући да je ранијим царињењем на основу Упутства бр. 217/2-59 погрешно за основицу за обрачун царине узета уговорена цена са продавцом већ се као основица има узети инострана извозна цена аутомобила увећана за транспортне трошкове до југословенске границе. На основу ових нових решења предузеће je било дужно да накнадно доплати царину у износу од 9,179.613. — дин. Против свих ових решења о накнадној наплати царине вођени су к управни спорови и Сав. врх. суд je одбио тужбе као неосноване сматрајући да су решења на закону основана а да Упустство бр. 217/2-59. „није прописно објављено па као такво нема снагу опште обавезне правке норме“ (У бр. 619/61, 622/61 и 626/61). Пошто je предузеће сматрало да наведени износ од 9,179.613. — дин. представља штету коју je оно претрпело због противправне делатности службеника царинарнице, поднело je тужбу за накнаду штете против државе односно Управе царина СФРЈ. Виши прив. суд . у Београду пресудом Поел. бр. П/1-П-199/63-6 одбио je тужбени захтев у целости сматрајући да je у погледу плаћања царине тужилац био везан за одредбу чл. 5 цитиране Уредбе; да наведено Упутство бр. 217/2-59 није нормативни акт у смислу чл. 10 наведене Уредбе и иајзад да се о одговорности туженог за накнаду штетс по решењима од 14 и 26 новембра 1960 не може говорити ни због тога што je предузеће већ решеньем бр. 26570 од 3 новембра 1960, које му je уручено 8 новембра