Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

531

1960, правовремено било обавештено да je обрачун царине по Упутству бр. 217/2/59 неправилан и да je Управа царина изменила свој став о начину обрачунавања царине. Против наведене пресуде Вишег прив. суда тужилац je поднео жалбу па je Врх. прив. суд својом пресудом од 16 маја 1963. Сл. 555/63-3 жалбу делимично уважио и првостепену пресуду преиначио с тим што je тужени дужан да плати тужиопу износ од дин. 1,577.837. са 8% камате наплаћен у виду накнадне царине по решењу Царинарнице у Б. бр. 26570 од 3. XI 1960. a одбијен тужбени захтев у износу од 7,601.776. дин. за накнадно наплаћену царину по решењима бр. 6070 и 6076 од 9. 111 1961. и то из ових разлога; „Тужилац je у праву када тврди да je оштећен са разлога за које je одговоран тужени. Та одговорност туженог произлази из утврђене чиненице да je тужени Упутством бр. 217-2/59 створио такву ситуацију која je постала стална пракса у односима између њега и тужиоца, а найме, да се као основица за обрачун и плаћање царине на возила која je тужилац куповао има узети цена по којој je он та возила купио. На тој бази тужени je вршио царињење свих возила декларисаних од стране тужиоца. Наведено Упутство донето je пошто je већ ступила на снагу Уредба о увозу путничких аутомобила и мотоцикла, a која у одредби чл. 5 тачно одређује шта се има узети за основицу за плаћање царине. Међутим, тужени je и поред тога држећи се и сам наведеног свог Упутства наплаћивао од тужиоца царину обрачунату по другој основици, тј. на бази фактурне цене појединих возила. Према томе, тужени je сам створио једно такво стане, које je постало стална пракса у односима између нега и тужиоца, услед чега je тужилац у своју продајну цену укалкулисао оне износе плаћене на име царине, који су обрачунати по тужениковом Упутству. Код таквог стања ствари, а не улазећи на овом месту у оцену питања да ли je наведено Упутство било незаконито, овај суд као другостепени налази да тужени није могао изменити досадањи начин обрачунавана и наплаћивања царине као што je то учинио, а да тиме не оштети тужиоца. Кад je то ипак учинио, и то на основу решена која су постала коначна у управном поступку и за која je Сав. врх. суд нашао да су основана на закону, тужени je ипак одговоран тужиоцу за насталу штету која je резултирала из горе наведених аката туженог. „Према томе, поставља се само питање висине штете за коју je тужени одговоран тужиоцу. „Први суд je основано нашао да за штету, насталу доношешем туженикових решена бр. 6070 и 6076 од О. Щ 1961. одговорност лежи на самом тужиоцу. То управо с разлога који се у том погледу наводе у побијаној пресуди, а на које се овим упућује, као и са следећих разлога: „Према одредби чл. 69 Царин. закона („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 24/59), царинарница je овлашћена да изврши прерачунаване (ревизију) и донесе нова решена, уколико у року од шест месеци рачунајући од дана извршеног царинена робе утврди да je царина прорачуната у манем износу. Због тога je, у начелу, тужени био у праву да изврши накнадно царинене и негова решена бр. 6070 и 6076 од 9. 111 1961. су основана на закону, пошто су донета у прописаном року од 6 месеци. „Међутим, право туженог да се користи овлашћењима из чл. 69 Царин. закона, долази у обзир само онда ако се ради о погрешном