Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКЛЗИ

137

он само преко проширене репродукције део амортизације сматрао допунским извором акумулације. Аутор даже разматра обим и висину стопе амортизације у њиховој повезаности са процесом замене и техыичким прогресом. По мишљењу другарице Ранковић, границе у подизаньу стопе амортизације и масе амортизационог фонда одређене су порастом трошкова ко,те изазива повећана стопа амортизације и који не може бити већи од уштеда у трошковима које са собом доноси нова техника. Међутим, она je остала дужна одговора како je могуће у моменту одређивања стопе амортизације средства у употреби предвидети уштеду у трошковима које he донети будућа примена нове технике. Тим пре се ово питање поставља што je join у трећем поглављу књиге она негирала целисходност употребе рока повраћаја средстава као критерија за оцену економске ефикасности нове технике и свела могућност његове практичне примене само на техничке модернизације, управо због немогућности прорачуна стварне уштеде средстава до ко je he довести примена нове технике. Проблемой моралног рабаћења у разматрањима другарице Ранковић посвећена je одговарајућа пажња. По њој морално рабаћење не наступа као последица општег техничког прогреса у свету, схваћеног независно од конкретних услова и могућности његове примене у пој единим земљама. Напротив, баш овај други момент њега одређује. Стваран утицај фактора производње (радне снате и средстава за производњу) у одређеном моменту у одређеној земљи одређује степен утицаја моралног рабаћења на темпо увођења нове технике у продес производње. „Може се стога констатовати да што je распон између просечнрг техничког нивоа неке_земље и врхуыске технике у светским размерами већи, то je осетљивост такве земље према новим техничким проналасцима маиьа“ каже она и мало касније наставља да je „на врло ниском нивоу развијености амортизација одређена такорећи искључиво степеном физичког рабаћења, док са порастом привредне развијености све више расте удео моралног рабаћења које на високом степену развоја има потпуно доминантну улогу“(l. 142). У шестом и последњем поглављу књиге под насловом „Промене у тражњи радне снаге као последица увођења нове технике“ аутор je после исцрпне анализе констатовао да повећање органског састава средстава изазвано увођењем нове технике смањује потребе за новом радном снагом и повећава просечан обим инвестиција за једно радно место. Сматрамо нарочито значајним закључак „да краткорочна и дугорочна решења на овом терену нису увек идентична, јер у случају постојања аграрне пренасељености морају се извесне производив гране, у извесном периоду, а нарочито у извесним реонима успоравати у подизању свог техничког нивоа“. У нашој економској литератури кракторочно сагледавање нивоа технике које треба применити у неразвијеним подручјима било je често врло једнострано.

Драгутин В. Марсенић