Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

315

обнова поступка када je поступай завршен судским.поравнаньем, те да je из тог разлога првостепени суд правилно поступио када je пред лог тужиоца, за ггонављање поступка у конкретном случају одбио.“ (Збирка одлука, књ. VI, св. 2, одл. бр. 128).

Најзад, мишљеае да се против поравнања склошьеног у парници не ложе изјавити жалба нити тражити понављање поступка заступа и Врховни суд Југославије. Према томе, ваљаност поравнања може се побијати у новој парници тужбом из разлога због којих се може побијати .ваљаност сваког друтог уговора. Ово гледиште заузето je решеньем Рев бр. 1893/61. од 30. марта 1962. За такав 'став објављени су у Збирци следећи разлози:

„У испитивању правилносги становишта на коме се заснива другостепено решење нужно je да се им а у виду двоструки карактер судског поравнања. „Посматрано са становишта материјалног права, то je уговор међу странкама па за његову правоваљаност морају постојати основи правовал>аности уговора. Доследно томе, и у складу са начелом да се грађанину обезбеђује судска заштита његових правних интереса, странци се мора обезбедити правно 'Средство да побија материјалноправну ваљаност поравнања, као уговора, полазећи од основа који су за то предвиђени правилима имовинског права. „Посматрано са становишта процесног права, поравнање je процееуална форма којом се довршава парница диспозицијом странака о предмету спора који je постављен тужбеним захтевом у парници. Поравнагье je закључено кад се споразум странака унесе у судски записник и страйке, после прочитагьа записника, потпишу записник о поравнању, а при том суд и не доноси одлуку да се поравнање прихвата (чл. 310 и 311 Закона о парничном поступку). Постојеће судско поравнање важи као апсолутна процесуална сметња. У свакој парници између истих странака суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли се парница води о предмету о коме je пре било закључено судско поравнање и одбацује тужбу чим утврди да се парница води о истом предмету о коме je било закључено судско поравнање (чл. 312 Закона о парничном поступку). „Међутим, ако се после закљученог Iсудског поравнања у новој парници као предмет спора постави питање да закључено судско поравнање нема правку важност јер не испуњава претпоставке за ваљаност уговора уопште на пример зато што у поравнању изјављена воља странке не одговара њвној истинитој и слободној вољи због заблуде, принуде, итд. онда то што се у овој парници поставља као предмет спора није иСтоветно са предметом спора у ранијој парници о коме предмету спора je закључено поравнање. Предмет новота. спора je матери јалноправна ваљаност поравнања као уговора којим се преновом уређују односи странака; предмет тог спора није стање узајамних права и дужности који су међу странкама постојали пре закљученог поравнања. О стању узајамних права и обавеза пре закљученог поравнања могло би се судити тек пошто се правоснажном одлуком суда утврди «еваљаност закљученог поравнања. , „Питање ce постазља може ли странка која се поравнала y наставку истог поступка у коме je поравнање закључено употребити правки лек против закљученог поравнаша. На то питање се мора одговорити негативно. Редовни правки лек који се странци обезбеђује против пресуде или против решења суда није предвиђен у погледу поравнања а ни по природи ствари се не може применити у односу на поравнање које je и по свом облику а и по својој садржини акт диопозиције странака њихов уговор којим, се преновом уређују њихова узајамна права и обавезе.