Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

y унутрапхњем праву док остају без дејства «a међународном приватном праву. Тако по чл. 1341 Итал. грађ. зак. арбитражна клаузула у типским уговорима мора посебно да се уговори, а ако je штампана, да се посебно спомене, а по итал. Зак. о пари, поступку арбитражна одлука мора да je образложена. Уколико би као закон арбитраже било меродавно италијанско право, јасно je да би се ове одредбе морале поштовати. Међутим, италијански судови не би могли одбити признание и извршење арбитражне одлуке која je донета у спору италијанске фирме уколико су странке уговориле неку страну арбитражу а као закон арбитраже, на пример, енглеско право које оваква ограниченна не познаје (4). Узима се да су се странке уговарањем страног закона арбитраже одрекле ових одредби италијанског права. Тако je италијанока судска пракса и форму уговора подвргла под закон арбитраже па уколико арбитража заседа ван територије Италије, признавала би и друге форме уговора а не само писмену. Сва горе изложена правна питања покреће и једна одлука Спољно,'трговинске арбитраже у Беотраду (даље СТА) од 18 X 1963. Овом одлуком ' (закључком) СТА се прогласила ненадлежном за решавање упућеног јој спора. Поред тога je одлучила да je тужилац дужан да плати туженом трощкове спора у року од 15 дана под претњом извршења. Једно југословенско спољнотрговинско предузеће je 30 VI 1961 склонило на сајму у Загребу купопродајни уговор у који je унета и компромисорна клаузула о надлежностй СТА за решавање свих спорова који би произишли из тог уговора. Како je тужена фирма одбила да исплати извесне фактуре за испоручену joj робу, то се југословенско предузеће обратило тужбом СТА и тражило да се тужени обавеже на плаћање дужног износа. У одговору на тужбу тужени je истакао приговор ненадлежности Спољнотрговинске арбитраже. Он се поэвао на чл. 11 Правилника СТА по коме арбитражни уговор мора бити писмен. Он не спори да у овом случају арбитражна клаузула материјално постоји али истине да она није уговорена од стране његовог органа који je за то овлашћен нити je уговор који садржи такву клаузулу потписан на начин који обавезује туженог. Према чл. 25 Статута тужене фирме само управни одбор туженог може одлучггвати да се спор потери на решавање арбитражи, а према чл. 27 тог статута законско заступништво туженог припада двојици чланова управног одбора7 Л. С. и Е. Ц. који заједнички потписују фирму туженог. Међутим, управни одбор туженог није у овом случају донео одлуку да се спор који би настао из наведеног уговора повери арбитражи, а та ј. -уговор je потписао само један члан управног одбора туженог овлашћен на потписивање фирме. Тужени je доставио арбитражи уверење бележника из Трста, свог седишта у Италии, којим се тврди да из књиге записника управног одбора туженог проистиче да у времену од 21 I 1954 до 11 I 1963 управни одбор нијр расправљао ни посредно ни непосредно поводам опорног уговора. Тужилац се оеврнуо на одговор на тужбу туженог и реплицирао да je компромисорна клаузула институт материјалног права и да се на н>у примењују правила облигационог права о закључивању двостраних уговора. При

Iт _„ л 04 ° и Р ит У алним арбитражама на које ce y Италији ппимењују жё-\ сп °Р аз У ми - ° ви споразуми се у Италији не примењују на арбитраже установл>ене по прописима њиховог Законика о парничном поступку.

323

СУДСКА ПРАКСА