Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СОЦИОЛОШКИ ВИДОВИ ДРУШТВЕНОГ САМОУПРАВЉАЊА

253

У погледу облика самоуправљања, наш Устав одређује један исти општи облик за све самоуправљачке скупине односне врсте (територијалне јединице, радне заједнице и „реалне“ самоуправление јединиде). Та три облика су позната, а ньихова сущтина je иста увек постоји једно шире демократско тело (скупштина или савет), по могућству састављено из више чланова односне скупине, коме припадају главна надлежности, и једно или два (или више) мањих, извршних тела или инокосних органа ради извршења одлука основног тела. Уз ово постоје и облици непосредног одлучивања свих чланова скупине онде где основно тело не може да се састоји од свих чланова скупине. Наравне да се овде јављају више-мање исти проблеми који и у сваком демократском облику опасност преласка власти с широких основних демократских органа на уже такве органе и тиме и опасност бирократизације. Очито je да ове проблеме у нас треба подробно и брижљиво социолошки изучавати да би се могле прещузети потребив мере, но у то овде не могу да улазим. Оно што бих хтео истаћи, то je да ми се чини да су Устав, а поготову гьегова примена, сувише схематични при одређивању ових облика. Потребна je далеко већа разноврсност њихова, јер су одговарајуће скупине сувише разнолике међу собой да би један исти облик самоуправљања био довољан за њих. Стога je потребно, с једне стране, увести више облика, а, с друге стране, препустити много већу слободу односним самоуправлечким јединицама да саме својим прописима одреде своје облике самоуправљања. У супротном случају се може десити да неким скупинама буде сужено постојеће и већ традиционално право самоуправлении, што свакако не може бити наша намера. Узећу опет за пример универзитет. Ова традиционална установа већ од свог оснивања, у среднем веку, ужива широку аутономију, тј. самоуправлене. У нашем садашньем систему, ако се не рачуна савет факултета, одн. универзитета, који нема велику надлежност, постоје два органа управлене декан, одн. ректор, и управа, који представлеју саме радне људе (не у смислу радног односа) на факултету, одн. универзитету. Ако оставимо по страни универзитет и погледамо само факултет, видећемо да je декан чисто извршни орган управе, те да све иоле значајније послове обавља управа, у коју улази све наставно особље факултета и представници студената. Дакле, управа je непосредно демократски орган и она решава све сем оног што je у надлежност савета. То je врло висок ступањ самоуправљања. Сад се прелажа, с наслоном на Устав, да се уведу други органи декан, управни одбор и савет. Савет би био састављен од представника свих радних људи на факултету (наставно особле, службеници, студенти) и представника друштва. На тај начин би нестала управа факултета, као непосреднодемократски орган наставног особља, и самоуправљање наставног особља би се смањило уместо да се повећа, што не може бити намера Устава. По мом мишлењу, јасно je да je такво решење противно духу ако не слову Устава. Једино могуће решење je признати y оквиру самог факултета или у вези с н>им више врста скупина и свакој дати одговарајућа право самоуправлене, што, практично, значи не стављати на силу факултет у самоуправлении облик који се показао погодним,