Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

260

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

га, управо кроз категорију имовине можемо јасно уочити да je грађанско право (а пре свега његов део који се зове имовинско право: стварно, облигационо и делимично наследно) функција робе, надградња над робом. Кроз историју права јасно можемо да уочимо да се грађанско право и у вези с њим имовина јавља само у друштву робних произвођача. Ова околност чини да су преносива не само предмет имовинских права него и сама субъективна имовинска права. Стога je имовина једна динамична појава чији се делови стално мењају, она je једна „флотантна маса“, као што су рекли Обри и Ро. При томе средства преноса (промета) су облигациона права то je динамичан део ,имовине а апсолутна права (нарочито стварна права, и то пре свега својина) су предмет или по некима циљ преноса (у ствари, и једно и друто зависи са кога становишта посматрамо ову појаву). Но наведена околност одређује још једну одлику имовине, а кроз гьу и грађанског права уопште: повреда тих права (рецимо неизвршење уговора, акта преноса) не повлачи собом личну санкцију (као на пример у кривичном или административном праву) него имовинску а то значи економску. Санкдија се не остварује на личности лица које je повреду иззршило него на његовој имовинско ј маси, тј. на предметима, на економским вредностима, на ко je се његова имовина односи. Имовина и имовинска маса су, дакле, два уско повезана суплементарна појма али два посебна појма. ЕЬихово неразликовање доводи до типичне грешке у погледу имовине: до мешања та два појма. Речју „имовина“ час се означава скуп права и обавеза а час економска добра која припадају једном лицу. У овом другом смислу та реч се употребљава за оно што се у пандектном праву зове Universitas iuris. Но дешава се да се речју „имовина“ означава и поједина ствар. То je случај рецимо у совјетском праву (3) али се то дешава и у нашем праву (4). Због ове грешке се понекад каже да постоји неко „право на имовини“, рецимо својина на имовини. То je крупнија логична грешка. Имовина je шири појам од појединог права. Поједина права су саставни делови имовине. Према томе je немогуће да неко има „право на имовини“, па ни својину на имовини. Тиме долазимо до једног новог неспоразума, до мешања својине са имовином. Очевидно je да су то такође два различита појма. Својина je такође “део имовине иако н>ен најважнији део. Имовина je шири појам од својине. Ипак, однос између имовине и својине je централно питање чије he нам разјашњење помоћи да јасније уочимо и остала питања у вези са имовином и њеним преображајем. 3. И поред тога што су својина и имовина два различита појма, веза међу њима je уска. Заједничко je то што и својина и имовина, економски посматрано значе присвајање. Својина je присвајање једне ствари у њеном

(3) На пример, последња реченица чл. 95, ст. 1, Грађ. зак. РСФСР наводи: „У својини државе може се налазити и свака друга имовина“. Вида још и чл. 96, 99 као и друге чланове истог Зак.

(4) Тако, на пример, чл. 18 Закона о станбеним задрутама од 22. априла 1959 тврди: ~Имовlша стамбене задруге je у друштвеној својини“. Могли бисыо навести joni много примера из наших, чак и најновијих прописа.