Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРЕОБРАЖАЛ" ИМОВИНЕ У САВРЕМЕНОМ ГРАЪАНСКОМ ПРАВУ

261

натуралном облику (5) или економским језиком речено, то je присвајање тзв. употребне вредности ствари. Но ако ствар, на којој постоји својина, постане предмет неког правног посла, поверилац коме се ствар дугује, такође присваја ту ствар, она je такође и у његовој имовј-ши и имовинској маси. Потраживати ствар значи такође присвајати je. Но, није ли то удвостручење присвајања? Тако изгледа на први поглед али то није случај јер поверилац не присваја ствар у натури него само у њеном новчано-обрачунском изразу, он дакле присваја њену прометну вредност. Кад се изврши уговор (или друга облигационоправна обавеза) престаје то раздвајање, у имовини повериоца сједињују се облигационо и стварно право а у имовинској маси употребна и прометка вредност, поверилац се претвара у власника дутовне ствари. Но, веза између својине и имовине не исцрпљује се само тиме. Веза je много дубља. Можемо рећи да je имовина (као уосталом и цео систем имовинског и грађанског права) функција приватне или грађанскоправне својине. То доказује не само историја права: установа имовине не постоји у системима затворено, аутаркијске привреде, где нема размене, другим речима нема je у системима колективне својине. Она се јавља и развија у системима робне размене и приватне својине; не постоји, на пример, у феудалном праву. Та функција се намеће из саме природе приватне својине. Приватна својина, као присвајање робе, нужно намеће два основна овлашћења која чине њену садржину: овлашћење слободног коришћења и овлашћење слободног располагања предметом својине. Та слобода коришћења и располаганьа. садржи у себи и слободу уговарања (као и слободу тестирања), слободу да ce câMo право својине преноси са једног субјекта на други. Но та слобода истовремено намеће и претпоставља и формалну једнакост и равноправност лица (субјеката) у грађанском праву али и једнакост и равыоправност њихових имовина. Даље, слобода коришћења и располагања на плану својине цројицира правку способност лица на плану имовине, тј. слобода коришћења и располагања у односу на својину одговара правној способности у односу на имовину. Нравна способност, могућност стицања права и обавеза, не може се замислити без имовине. Она je само на правни језик преведена слобода личности да учествује у економском и правном промету. Она се реализује у имовини и кроз имовину. Она не значи само стицати права и обавезе, него и слободно их стављати у правни промет али и одговарати имовинском масом за њихово извршење (остварење). П. својине представља кључ за схватагье преображаја имовине који се у савременим правима одиграва.

(5) "У римском праву и у правима европеког континента који су се развили ка основу римског права својина je оеновно стварно право, а остала стварна права су само „ограниченна својине“. Међутим, у феудалном праву па чак и у модерним англосанксонским правима, нарочито у погледу непокретности, свако стварно право je самостално право. Према томе чак и делимично присвајање неке ствари, на пример, доживотно уживање je у англосаксонским правима самостални облик својине (тзв. life estate) a није ограничење својине. И у европским правима би се на пример плодоуживање, па чак и закуп могао конструисати као самостално својинско право а не „право на туђој ствари“. Али то би се противило традицији наших система.