Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

262

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

У XIX веку, y доба либералног капитализма и за владавине тзв. класичног грађанског права неоспоравана je правка јединствена приватна својина као и јединствена имовина сваког субјекта грађанског права. И у оној мери у којој се ограничава приватна својина и слобода уговарања, преображава се и сужава имовина, али и правый субјективитет субјеката права међу којима по свом значају правка лица потискују приватна лица. Та појава постоји у земљамЗ тзв. државног капитализма a још више, разуме се, у социјалистичким земљама. Док се приватна сводила ограничава разним, махом административным прописима, тиме се још не мења много класични облик имовине грађанскоправних субјеката. Додуше, крупна пореска ограничавагьа и те како смаљују имовинску масу (коју, разуме се, управо помоћу тих пореза фактички присваја држава или друга равноправна организација). Но правнотехнички имовина још остаје целина. Али код национализованих предузећа већ ce теижо може говорити о целини имовине у класичном смислу, када чисту активу у имовинској маси национализовано! предузећа присваја држава, и то, што je битно, не на основу неког свог јавноправног овлашћења (као у случају пореза) него непосредно на основу свога права својине над национализованим предузећем. Према томе, та имовина национализовано! предузећа не може више одговарати класичном облику имовине. 2. Још je тежа дилема у социјалистичким земљама. Ту доминира колективна, државна или друштвена својина. Та својина (насупрот приватно] својини која je функција робе и робне привреде) јесте функција планске привреде. Носилац те својине није појединац или поједино предузеће него цела заједница представљена у држави или другим крупним друштвениы организацијама. Тако, на пример, у чл. 94, ст. 1, Грађанског законика РСФСР из 1964 стоји -да „држава je једини власник читаве државне имовине“. Затим, предмети те својине не искоришћавају се (бар у великој мери) у режиму спободног коришћења и располагања него у планском, унапред усмереном режиму који je одређен административним и другим јавноправним прописима. Поставлю се, пре свега, питање важи ли и за совјетско право наша тврдња да у облицима колективне својине не постоји имовина. Важи. У оној мери у којој се маса државне социјалистичке својине користи путем административног плана, потпуно je сувишан појам и облик имовине. Уосталом, характеристично je како се у правној па и законској терминологији соци]алистичких земаља мешају изрази својина и имовина. На пример, под утица) ем совјетске терминологије и код нас се говорило, а и данас се понекад говори, „опште народна имовина“ као синоним „општенародна“ или „друштвена својина“. Знамо, међутим, да се маса социјалистичке својине у тим земљама не може искоришћавати само путем плана. И у тим земљама још нужно постоји робна привреда без обзира у којој мери јој се.даје маха. Тако и у Совјетском савезу, као и у другим социјалистичким земљама, државна предузећа имају двојаку улогу: с једне стране су органи привредне администрације, строго везани у јавноправном режиму планским задацима, с друге стране су правка