Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

192

AHA ЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ваној и аутоматизованој производил, тј. проблеми који нас у овом случају непосредно занимају. Пре свега приметимо да не могу издржати критику закључци према којима машине неће никад достићи савршенство човека. Аобро je познато да су способности мноштва машина давно превазишле могућности човека (микроскопи, подморнице, ракете итд.). ТврВења да je пемогуће стварање кибернетичких машина које могу деловати слично човековој умној делатности такоВе су се показала погрешиим. Познато je да кибернетнчке машине имају обим памћења који знатно превазилази памћење човека. Те машине могу да врше сложена израчунавања, разноврсне логичке радње, да примају, мењају и издају обавештеља брзином која je недоступна човеку или чак и значајном колективу луди итд. Више од тога, из неспособности кибернетичких уреБаја данас да изврше ове или оне „разумне” функдије, логички никако не следује да их неће мођи врхпити сутра. Покушаји такве врсте да се утврде границе могућности науке не само да су стално долазили у сукоб с прайсом него они протнврече поставци о бесконачности сазнања. Најновија достигнућа савремене науке дају све основе да се на њене могућности и перспективе гледа са знатно више оптимизма. Y сваком случају, уопште се не морају, приступајући једном или другом истраживању, претходно предвидети и, тим пре, тачно одредити његови резултати. То изгледа да je јасно свима, па ипак се управо у питању могућности кибернетичког „разума” постављају захтеви да се пре свега утврде тачне границе његових способности. Да ли то што je речено значи да ће временем бити могуће ставити знак једнакости између умних, стваралачких способности човека и „разума” кибернетичког уреВаја? Или: да ли се може сматрати, како сматрају неки неоправдано усхићени ентузијасти кибернетике, да he у будућности скоро у свим односима бити могуће заменити човека кибернетичким машинама? Једини тачан одговор на та питаља јесте, по нашем дубоком убеђењу, одлучно и категорично одбијање. Пре свега, поистовећивање умне, стваралачке способности човека с „разумом” кибернетичког уређаја засновано je, у крајњој линији, на неспоразуму. Чињеница да и кибернетички систем и људски мозак имају огапту особину одражавања yoimiTe не даје основа за закьучак о потпуној истоветности њиховог функционисаиа, пошто се овде налази.мо пред квалитативно различитим облицима одражавања. Нпје допуштено да се иза заједничког не впди посебно и појединачно, специфично и својеврсно. Машинн je недоступно и никад јој неће бити доступно оно чиме располаже човек разум и мишљење у најширем, дубоком и правом смислу речи, поглед на свет, осећање, стваралаштво и надахнуће. Не сме се, ако се не жели бити идеалиста —метафизичар, одустајати од детерминисаности свести, воле и понашања човека конкретним условима ньеговог друштвеног бића, његовом класном и друшгвеном припадношћу, не сме се занемарити друштвена природа људског схватања света, морају се схватити друштвени узроци лудских делатности, радњи и поступака итд. Причала о замени људског рада „радом” кибернетнчке машине могу се у најбољем случају сматрати само метафором. Y реал но j стварностн