Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

je дном гледишту, валало би увести посебно управно судство, и то управни суд опште надлежности који би начелно решавао све управне спорове. МеВутим, једна посебна парламентарна комисија која je разматрала ово питано, у свом извештају 1957. године успротивила се увођењу управног судства опште надлежности, сматрајући да посебан управни надежности не би довољно познавао ствари, нити имао искуство редовног суда опште надлежности. Аале се истине да би стварање Врховног управног суда значило напуштање увреженог начела ј единства судства, јер су у Велико] Британији сви нижи судови у земл.и у погледу надлежности под надзором редовног вншег судства опште.надлежности. Најзад, последња примедба истине да би по жалбама против пресуда посебних управних судова решавао посебан виши управни. суд. а по жалбама против пресуда редовних судова опште надлежности решавао редован виши суд опште надлежности, што би неминовно водило увоЬегьу „два система права, које би се одразйло у две различите судске прайсе са свим манама које садржи ова дихотомија” С 23 ). Једна друга незванична комисија правника 1962. год. дала je предлог да се уведе скандинавски систем установлавањем омбудсмана као посебног органа Парламента за заштиту законитости и права граВана. Y BeiVHKoj Британији, у ствари, вей од 1866. године постоји представшж Парламента као посебан орган који проверава намену изгласаних кредита од Парламента (Comptroller and Auditor — General); подноси годишње извештаје Парламенту, а може бити опознан само од Парламента и то одлуком оба Дома. Тако je овај представник Парламента, како je добро речено, у ствари скандинавски омбудсман са строго суженом надлежношћу ( 24 ). Тешкоћу за увођење омбудсмана по скандинавском узору за Велику Британију представља традиционална одговорност министра пред Парламентом, јер он одговара за рад свог ресора. Било je стога предлога да министар може ставити свој вето на иницијативу омбудсмана. С друге стране, подвлачило се да би увоВење овог посебног органа лишило народно посланике њихове улоге, пошто би функција омбудсмана пореметила традшщонални однос бирача са њиховим послаником, jep се бирачи жале свом посланику ако je повређено неко њихово право, а послании интервенише у Парламенту, од чега у извесном смислу зависи и поверење бирача у посланика. Одбор je предложио да се првих пет година по установлегьу омбудсмана ниједна жалба не може поднети омбудсману без посредништва плана Парламента. Y вези са овим евентуалним установљењем омбудсмана у Великој Британији, и главки државни тужилац je истакао да je министарска одговорност начелно инкомпатибилна са таквом установом. МеЬутим, лабуристичка влада je одлучила да по узору на скандинавски систем прихвати установлено посебног органа Парламента као заштитника законитости, тако да je октобра 1965. године Председник владе о томе обавестио Парламент не подносећи предлог закона вей White Paper, односно извештај којњм се изјашњава да je Влада одлучила да у том

(23) P. Baratier, наведен у примедби под *), op. eit., стр. 86.

(24) p. Bara tier, op. cit., exp. 87.

235

ОМБУДСМАН КАО ЗАШТИТНИК ЗАКОНИТОСТИ И ПРАВА ГРАБАНА