Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

извршио неку незакониту радњу, а не и да ли je донео „неправичну пресуду”. Y сваком случају, омбудсман не може ништа против'судскё одлуке, ~али може против оног који је донео одлуку, шхо се у ствари никад није догоднло нити се суди je плаше да ће се то догодити” (- 8 ). Сличну улогу у погледу контроле судова омбудсман има. и у Финској. Y осталим земл>ама које су прихвахиле овај скандинавски систем заштите законитости омбудсман нема овлашћења да врши контролу рада, судова. 7. Из света изложеног би следило да установа омбудсмана не искључује управно судство. И један и други систем имају своје корене у специфичном развоју управе појединих држава и под одређеним условима сваки од ова два система може бити користан за заштиту законитости. Све то указује да не постоји свуда потреба за увоЬои.ем установе омбудсмана. Истине се да je установа омбудсмана „данас постала инспирација ако не и модел за напоре који постају све нужнији у погледу рекоиструкције традиционалнйх политичких институција које je створила рационалистична и доцније све више посредничка, бирократска и легалистичка мисао и пракса западне буржоаске демократије” ( 29 ). Ако се анализирају овлашћења постојећих омбудсмана у упоредном позитивном праву, и има у виду управни спор као заштитник законитости, изгледа да je прикладније гледиште које сматра да није нужно истраживати који je систем бољи, већ према одговарајућим условима примењивати онај систем који на ј винте одговара заштити законитости и права грађана. Према томе, омбудсман, као допунска установа за заштиту законитости, могао би бити пример тамо где je правна заштита грађана недовољна или где би и такав начин правке заштите одговарао условима и историјском развоју управе одређеног друштва. То je у ствари учинила Шведска, која има и управни спор и омбудсмана. Стога се омбудсман објективно не може узети и као узор за један нови, идеалнији систем контроле рада управе. Ни управни спор није одраз бирократских тенденција, већ, напротив, тамо где успешно делује, он спречава развој бирократије. То данас увиђа и совјетска правна литература, која je против посебног управног судства, али не и против управног спора који решавају судови опште надлежности. Штитећи закоНитост й права грађана и, управни спор и омбудсман у упоредном праву су само органи савременог друштва који могу и један и други у одређеној мери под одређеним условима допринети обезбеђењу законитости. Ако бисмо узели у обзир евентуално увођење овакве једне установе, као што je омбудсман, у наш правки систем, не смемо заборавити да у нашем управном праву, перед жалбе у управном поступку против прво-_ степеног управног акта и тужбе у управном спору против коначног управног акта, а под одређеним условима и права на ванредна правна средства у оба поступка, по Закону о управним споровима од 1965. грађани и радне организације имају још и право да подносе окружном суду предлог за заштиту због незаконите радње, ако су радњом службеног лица повређена

(28) Gellhom, op. cit., стр. 238,

(29) Др. Јован Борђевић, Политички систем, Издаље Савеза уАРУжења правнпка Југославије, Београд, 1967, стр. 637.

239

ОМБУДСМАН КАО ЗАШТИТНИК ЗАКОНИТОСТИ И ПРАВА ГРАБАНА