Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

писци који су истицали да није потребно да je сауговорач тужиоца обављао послове туженог, имали су у виду одређене случајеве из прайсе којима су настојали да дају теоријско образложење. Овде се указује само на тај правац у природноправној школи, јер ће он довести до стварања самосталног верзионог захтева, битно различитог од некадашње actio de i. г. V. исто као што ће учења других праваца утицахи на немачку пандектистику 19. века и у крајњем резултату на изостављање верзионог захтева из немачког Грађанског законика. 3. Теоријске могућности за даље модификације верзионе тужбе створене су тиме што je у доктрини, под утицајем нових схватања о богаћењу без основа, прихваћена и нова систематизација, према којој je ова тужба одвојена од осталих тужби adiecticiae qualitatis. Ово одвајање извршено je постелено. Старији писци сврставају ову тужбу заједно са осталим тужбама adiecticiae qualitatis у трупу тужби које потичу из уговора трећих лица., actiones ex contractu aliorum resultantes ( 43 ). Међутим, већ и у старијој литератури се сматра да треба разликсвати две врсте ових тужби према томе шта je causa imputationis, шта je разлог да се уговором другога обвезује тужени. Док je за све остале тужбе навођено да je causa imputationis воља туженог да се обвеже преко уговора трећег лица, за тужбу de in rem verso ce подвлачи да je то utilitas туженог односно versio in rem ( 44 ). Ово издвајање омогућило je доцније да се actio de i. r. v. не даје више тужиоцу истовремено са тужбом против посредника лица са којим je закључен уговор, као што je то био случај код свих осталих тужби ex contractu aliorum, већ да она буде једина тужба којом у том случају располаже поверилац ( 45 ). Y новијој литератури се, међутим, actio de i. r. v. потпуно одваја од осталих тужби које су у римском праву биле actiones adiecticiae qualitatis. Ослонац за нову систематизацију пружао je у Јустинијановој кодификацији текст у коме се каже да у случају верзије патерфахмилијас одговара за уговоре које су склонила њему потчињена лица „као да их je он сам закључио”, „... quasi cum ipsis potius conctractum videatur" (D. 15. 3. 1. пр.) Улпијан, коме ce овај текст приписује, сигурно није тиме мислио на квазиконтракт, али je појам квазиконтракта одговарао новим схватањима о тужби de in rem verso. При томе je као узор послужио типичны пример квазиконтракта, negotiorum gestio, који се, као и верзиона

због тога, што лице са којим je заключен уговор није поступало као заступник или negotiorum gestor туженог. Напротив, он сам на крају наводи тскстове који показују да се не захтева да посредник поступа као. negotiorum gestor стр. 21, примеры у примедби 24.

(43) R. Bachovius, Tractatus de actionibus, Francofurti 1657, disp. 8 thés. S. S. Strykiu.s, Tractatus de actionibus forensibus, Wittebergae, 1718. (2. изд.), sect. 1 membr. 8. G. A. Struvius, Syntagma mrisprudenliae secundum ordinem pandectarum cum additionibus Petri Müileri; Francoforti, 1658—1683, exercit. 20, thés. 73.

(44) W. Lauterbach, Collegium theoretico-practicum, Tübingae, 1690, уз D, 15. 3. 2: »causa enim impulsiva . . . est utilitas sive versio in rem.«

(45) y старпјим делима поверилац има увек и тужбу против лица са којим je заключи© уговор; тако W. Lauterbach, op. cit. уз D. 15. 3. 8. и други. Y каснијим делима се тужба из уговора даје супсидијерно: »principaliter obligatur alter, in cujus rem quid versum« Leyser, Meditationes ad pandectas, Lipsiae 1717—1725, spccim. 160, или ce уопште не помиње: Hellfeld Jurisprudentia forensis, параграф 890. Y Codex Theresianusu и доцније од тужбе против лица са којим je заключен уговор нема внше ни трага.

253

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОЕ ПРАВА ДО АУСТРИЈСКОГ ОГЗ