Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

254

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тужба, образлаже општим принципом да се нико не може обогатити на рачун другога. Паралеле између незваног вршења туЬих послова и верзионе тужбе биле су нарочито уочљиве у случајевима када je треће лице, са којим je закључио уговор верзиони поверилац, заиста имало намеру да обави посао за верзионог дужника, што je дозволило да се закључи да je и обавеза, која се утужује верзионом тужбом, квазиконтрактна обавеза. Тако се у делима знатног броја писаца 18. века actio de i. г. v. сврстава заједно ca negotiorum gestio у оквиру квазиконтракха ( 4r> ). Нова систематизација захтевала je да се основу дужникове обавезе да ново теоријско образложење. С обзиром да actio de i. г. v. више није спадала међу тужбе које настају из уговора трећих лица, није се више ни тражила causa imputationis, већ causa efficiens, непосредан основ дужникове обавезе. То je, разумљиво, корист коју je тужени имао из уговора који je тужилац закључио са трећим лицем или сама верзија: „actio enim haec mox ex ipsa versione nascitur...” ( 47 ). Значај овог новог тумачења основа обавезе верзионог дужника je очигледан: с обзиром да je causa efficiens, разлог због кога je настала дужникова обавеза, верзија, захтев да je корист настала ex contractu alterius, из уговора са трећим лицем, уопште више нема значаја. Верзиона тужба je у теорији осамостаљена и постала je погодна да се употреби и у случајевима у којима верзија настаје и на други начин, а не из уговора са трећим лицем. 4. Случајеви на које je у пракси прнмегьивана овако измењена тужба de in rem verso нису били разноврсни, али су играли значајну улогу у свакодневном животу. Верзиона тужба, заснована само на користи коју je прибавио тужени на рачун тужиоца, служила je најчешће за наплату потраживаььа од пословно неспособних лица и да би се од лица, дужног да издржава малолетника, наплатила потраживања настала издржавагьем малолетника. Y свакодневној пракси су уговори са малолетницима добили утолико већи значај, што je у 16. веку у Немачкој доба пунолетства померено са 14 на 25 година ( 48 ), то je број ових уговора неминовно порастао. Actio de i. г. v. се и раније, према Општем праву, могла подићи против малолетниковог оца да би се наплатила потраживаььа настала из уговора који je малолетник закључио да би прибавио средства за своје издржавање. Ослонац за то пружали су текстови из Јустинијанове кодификације у којима се каже да када роб или син заклуче уговор да би прибавили средства за своје издржаватъе, поверилац из тог уговора има протгш

(46) Ј. H. Berger, Dissertationis iuris selectae, Lipsiae, 1707, Disp. 12, aphor. 7; Hellfeld, Jurispr. forens. параграф 917, и други. Неки представншш природноправне школе отшили су у сасвим другом правду: они уопште више не признају опрапданост постојања посебне actio de i. г. v., већ за случајеве, где je то MOivhe, дају actio negot. gestorum, третирајућн их као квазиконтракте. Тако и емннентан нредставник ове школе Chr. Wolff, Institutiones iuris naturae et gentium, Hallae Magdeburg. 1745, p. 5, cap. 3, парагр. 549.

(47) S. Strykius, Justiniani Institutionum Libri quatuor, Халае Магдебург. 1715, tit. 7 уз пар. 4.

(4В) Ово je учињено прописом Reichspolizeiordnung из 1548. године, tit. 31, параграф 1. Ynop. H. Conrad, Deutsche Rechtsgeschichte, В. 11. Karlsruhe, 1966, стр. 359.