Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

256

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

бом да малолетник буде што боље заштићен (privilegium minorennitatis) ( 53 ). С обзиром да je, како у овим случајевима тако и у случају када се подиже тужба из уговора о зајму закљученог непосредно са малолетником, било потребно да тужилац докаже обогаћење туженога (probatio versionis in rem), они ce y радовима неких писаца третирају заједно у оквиру излагања о доказима ( и ). Y другој половини 18. века долази у овим случајевима до нових измена, и уместо тужбе из закљученог уговора на вредност верзије даје се сама верзиоыа тужба. Против малолетника се гада могла подићи actio de i. r. v. увек када je из неког уговора имао користи, без обзира да ли je уговор закључио он сам или његов заступник, и без обзира да ли се радило о уговору о зајму или о некем другом уговору ( 5 - 5 ). Y вези са овом новом улогом верзионе тужбе од интереса je да се наведе једно објашњење дато у правној књижевности тога доба. Y том објашњешу истине се да су нарочита својства ове тужбе у томе, што се може подићи против оног ко не може да се сам обвеже правним пословима, као и онда, када сауговорач тужиоца не може обвезивати другога осим у случају верзије: „Insuper actio de in rem verso haec habet singularia quod 1 ) adversus eum quoque locum habeat, qui ex negotio se ipsum obligare nequit e. gr. pupillum... 2) quod ex contractu eius competat, qui extra casum factae versionis tertium suo obligare nequit contractu" ( m ). 5. Од осталих случајева у којима се изузетно одобрава примена тужбе de i. r. v. и ако верзија није настала преко уговора закљученог са трећим .ищем, значајан je само један, којн у пракси изгледа да није имао ширу примену, али je карактеристичан због тога што се потпуно удаљава од клаенчног односа заштићеног овом тужбом. Када je новац, примл>ен закл.учен>ем уговора о зајму, утрошен на очување или поправку неке ствари, онда ће зајмодавад са actio de i. r. v. realis моћи да тражи повраћај датог новца од било ког власннка те ствари. Ову actio de i. r. v. realis уводи први пут Дејзер: „... Quando autem res vel pecunia alicuius in conservationem aut meliorationem rei alienae ita impenditur ut commodum inde non in certam personam redundet, sed cum re ipsa in quosvis alios transeat tunc actio de in rem verso realis est" ( 57 ). Лејзер je при томе имао два узора, у феудалном праву, и, сасвим неадекватно, у римском праву. Y феудалном праву су дуговн, учшьени да бп се извршиле корисне поправке или инвестицнје на феудалном добру, пре-

(53) Ово правило изведено je из текста, садржаног у J устиниј апово ј кодификацнји у С. 5. 39. 3. и примењивано je и на уговоре зак.ъучене у име јавних установа, цркава, манастнра и градова. Ynop. Jacobi, пав. дело, стр. 23 и Wellspacher, нав. дело, стр. 19—28.

(54) Y правној литератури 18. века чести су радовп под насловом De actionibus или Klagen und Einreden, у оквиру којих се расправ.ъа и о теорији доказа. О питању ко и када доказује верзију, без обзира да ли се ради о actio de i.r.v. или не, расправ.ъа се обнчно са познваљем на D. 12. 1. 27. Тако G. L. Böhmer, Doctrina de actionibus, Halae Salicae, 1767. sect. 2, cap. 10. Исто и S. Strykius, Tractatus de actionibus forensibus, Wittenbergae, 1718. cap. 17.

(55) Упор. Wellspacher, нав. дело, стр. 36, који даје неколико примера.

(58) J. A. Hellfeld, нав. дело, параграф 918.

(57) A. Leyser, Meditationes ad pandectas, Lipsiac 1717—1725, specim. 167 mcd. 1.