Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

патерфамилијаса тужбу de in rem verso, зато што je пахерфамилијасу учињена уштеда за издатке које je био дужан да учини ( 4S ). Мада уговор, који je закључио малолетник, није правоваљан, сматрало се да су исхгуњене све три претпоставке потребне да бы се могла подићи верзиона тужба: alienus contractus, уговор између малолетника и тужиоца, вођење туЬнх послова и верзија, учињена уштеда у имовини туженог који je дужан да издржава малолетника. Међутим, када je у теорији дато тумачење да je causa efficiens ове тужбе корист коју je тужени прибавио на рачун тужиоца, и када се због тога почело сматрати да није неопходно да je та корист проистекла из уговора који je тужилац закључио са трећим лнцем, постно je свеједно да ли je малолетник закључио уговор који и иначе није правоваљан да би прибавио средства за своје издржавагье, или га je тужилац непосредно алиментирао. Y другој половини 18. века судови у Немачкој допуштали су да онај, ко алиментира туђе дете, тужбом de in rem verso тражи од оца накнаду ( 30 ). Из ове праксе настало je, вероватно, правило садржано у чл. 1042 ОГЗ: ко за другога учини издатак, који би овај по закону морао сам учинити, има право тражити накнаду. Уговори закључени са малолетником када није у питању шегово издржавање, били су по Општем праву неутуживи, јер их je закључило пословно неспособно лице. Као и у старом римском праву, и сада je поверилац могао да кондицира оно што je на основу зактьученог уговора дао. Међутим, у 17. веку неки правници, расправљајући о случајевима у којима je малолетник закључио уговор о зајму, не помињу више кондикцију, већ кажу да се тада подиже тужба из уговора о зајму на ону вредност која представлза малолетниково обогаћење. Тако Самуел Страјк, познат по томе што je у својим радовнма био оријентисан првенствено на практична шгтања, на једном месту каже да je уговор закључен са малолетником ништав све дотле док поверилац не докаже верзију односно обогаћење дужника: „Contractus itaque сит pupillo tam diu erit nullus, usque dum creditor versionem in rem, sive hunc exinde facium esse locupletiorem, probaverit” ( 3I ). На исти начин третирају ce и уговори које су закључила остала пословно неспособна лица. Жена која je јемчила за свога мужа биће у обавези са.мо ако je из уговора који je муж закључио она имала користи и само за тај износ ( 52 ). Тешко je објаснити због чега се сада у овим случајевима уместо кондикдије даје тужба из уговора о зајму на вредност која представЛ)а обогаћење туженога. Могуће je да je на ово утицало правило да малолетник одговара и за обавезе из уговора које je закључио његов тутор само до висине користи коју je прибавио из тог уговора. Ово правило, које чини изузетак од општег начела усвојеног у овом периоду, да уговори које закључи заступник непосредно обвезује заступаног, објашњавало се потре-

(49) D. 15. 3. 3. 3; D. 15. 1. 9,7; D, 15. 3. 19.

(50) Примере из судске праксе наводе Wellspacher, нав. дело, стр. 31—33 и Jacobi, нав. дело, стр. 48 и дал>е.

(si) S. Strykius, Continuatio usus modernus pandectarum, уз: D. 12. 1. параграф 17.

(52) S. Strykius, нав. дело, параграф 58. Писац се позива па Јустинијаиову новелу 134. с. 8: »quia pecuniae mulieris utilitate expensae sunt.«

255

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОЕ ПРАВА ДО АУСТРИЈСКОГ ОГЗ