Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

258

АНАЛИ ПРАВНОГ ФЛКУЛТЁТА

у доба феудализма није имала скоро никакву примену, са оживљавањем робно-новчаних односа добнја све већи знача]. Док се класични случајеви исплате недугованог и повраћаја онога што je дато без основа обухватају и даље увек кондикдијама римског права, случајеви неоснованог обогаћења до кога je дошло на друга начин решавају се у теорији, а преко ње и у пракси, полазећи од идеје правичности и врхунског принципа природноправне школе да се нико не може обогатити на рачун другога; они се обично третирају као случајеви за које се даје општа condictio sine causa, али je за неке од њих ближе решење представљала примена actio de i. г. V. Првобитно, ова je тужба служила углавном за то, да би властодавац аш dominus negotii могао да одговара за обавезе из уговора које je закључио његов заступник или negotiorum gestor. Ca усвајањем правила да заступник непосредно обавезује заступаног, она губи знатан део подручја своје примене. Међутим, с обзиром да je и она почивала на принципу да се нико не може обогатити на рачун другога, те je основ дужникове обавезе била верзија, она се проширује на нове области и користи у другим случајевима, у којима су разлози правичности и еквивалентности у имовинскоправним односима налагали да се за примљену корист да накнада. У теорији, у тумачењима која су давана тужби de in rem verso све je винте умањиван значај захтева да je верзија настала из уговора који je тужилац закључио са трећим лицем и да je то треће лице водило послове туженог, да би на крају ти захтеви били и потпуно занемарени. Основ дужникове обавезе постала je корист прибавлена на рачун повериоца, што je омогућило да верзиона тужба престане да буде тужба adiecticiae qualitatis. IV Теоријска образложења верзионе тужбе, садржана у правној књижевности 18. века, и примена ове тужбе у пракси различито су се одразили у пројектима аустријског ГраВанског законика. Као што je познато, први резултати напора да се у Аустрији, у доба просвећеног апсолутнзма, извршп кодификација приватног права био je Codex Theresianus из 1766. године, обнман пројект, писан у стилу уцбеника, који никада није примењиван. Његова скучена прерада je нацрт Horten, чији je први део, лично и породично право, примењиван у неким аустријским земљама као Законик Јосифа И. Нацрт грађанског законика, израЁен под председништвом професора природног права К. A. Martini zu Wasseberg, ступио je на снагу 1798. године једино у Галицији. Рад законодавне комисије на изради аустријског грађанског законика настављен je и даље и успешно je завршен под председништвом професора природног и римског права Ф. Е. Цајлера 1811. године. Codex Theresianus представља прераду и допуну земаљских закона и других локалних прописа у светлости учеша природноправне школе ( м ).

(64) Утицај учења природноправне школе види се јасно у годном погллвљу закона, где се каже; Alle Rechte sind entweder von Gott oder von Mensch geordnet. Gott hat das