Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ри y корнет другога непосредно се надовезује на овај институт. Као и пројект Мартини, и Цајлер му даје општу формулацију, на коју се, за разлику од Cod. Theresianusa, не надовезују одредбе о случајевима у којима би ова одредба требало да нађе своју примену. Y пројекту Мартини се при томе полази од обавезе верзионог дужника, а у ОГЗ од права поверпоца. Разлике у поређењу са одговарајућим одредбама у пројекту Мартини су знатне. Са изостављањем категорије квазиконтракта, кондикције су дошле на сасвим друго место и тако се чл. 1041 ОГЗ не може тумачити, као што je то био случај у пројекту Мартини, да чини ошите правило према коме су конднкдије само посебни случајеви обогаћења без основа. Даље, потраживања учинених корисних издатака за другога, којима je Мартини посветио 5 чланова, у ОГЗ су обухваћена у чл. 1042 и ограничена на издатке које би тужени морао учинити на основу закона ( 74 )- Осам Мартинијевих чланова о lex Rhodia de iactu сведена су у ОГЗ такође само на један, сажето формулисан и сасвим довол>ан. Посебну тешкоћу- у тумачењу чл. 1041 чинило je негово непосредно везиване за деловодство: „Ако je без деловодства каква ствар у туђу корист уиотребл>ена ...”. Овде не можемо улазити у подробнију анализу питана зашто je то учинено. Разлози леже вероватно, с једне стране, у негативном ставу Цајлера према установи деловодства без налога, због кога je, третирајући повољније употребу ствари у туђу корист, сматрао потребним да нагласи и јасно одвоји та два института. С друге стране, разлоге би осим тога требало тражити и у утицају разних учена у правној лихератури 18. века, од којих су многа везивала верзиони захтев на један или друга начин за negotiorum gestio, што чини у систематизацији ових прописа на очигледан начин и сам Цајлер. Какву je он примену за чл. 1041 имао у виду, показују примери које даје у свом коментару овог члана; „Има више случајева, када се може без заключена уговора и без стварног negotiorum gestio употребити туђа ствар у корист другога: ако се некоме, нарочито пословно неспособнима, да храна, стан итд. за задовољење нихових потреба; ако се болесник у несвесном стану лечи; ако се пословођи позајми роба да би могао да обавља послове за трећа лица” ( 75 ). Аруги пример би се у ствари могао подвести под незвано вршене туђих послова, а у трећем je реч о класичном троуглу: уговор са трећим лицем које обавл.а послове за верзионог дужника. Ово су једина три примера које Цајлер даје уз чл. 1041.

(74) Мартини у чл. 27 даје много ширу формулацију и предвнђа да ће свако, ко je учинио користан издатак за другога и докаже да корист запета постоји и у тренутку подизања тужбе, као и да je те издатке тужени иначе н сам морао учинити, моћи да тражи какнаду. Недосгаје реч „по закону" из чл. 1042 ОГЗ. Међутим, наредна четири члана третирају случајеве нздржавања туђег детета.

( 75 ) Цитнрано према Е Swoboda, нав. дело, стр. 263,

261

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОЕ ПРАВА ДО АУСТРИЈСКОГ ОГЗ