Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

100

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Схмислу поменуте одредбе КЗ, што пак зависи од оцене свих стварних околности под којима je дошло до сазивана збора радне организације и при којима je збор одржан, као и од начина на који je инкрихминисано дело извршено увреда нанета. Y овом случају, по мишљену Врховног суда Југосхлавије, релевантне су за оцену питана и за правилно одлучиване, поред других, околности које се односе на начин сазивана збора радне заједнице, место и врехме одржавана, број присутних учесника збора и то било Чх\анова радне заједнице или других граВана. С друге стране, и сам начин извршења кривичног дехла, тј. начин наношена увреда je исто тако од значаја за правилно и законито одлучиване о постојану квалифнциране увреде из чл. 170. ст. 2. КЗ. Значи, када je реч о квалифицираној увреди из овог члана КЗ, ради се о посебном скупу те о могућностн да се нанета увреда чује од већег броја људи, чиме ce и оштећеном причинава у већем степену напад на част и углед. Ово утолико пре, што се у случају увреде на јавном скупу из чл. 170. ст. 2. КЗ ради о инкриминацији која je по друштвеној опасности (и у закону предвиђеној санкцији) изједначена са увредом нанетом путем штампе, радија, телевизије и сличним средствима тј. средствима најшире јавне комуникације." (Пресуда Врховног суда Југославије КЗ 81/67 од 6. септембра 1967. године, објављена у часопису „Правни живот” бр. 1/68, стр. 82—83).

Према чл. 169. ст. 2, чл. 170. ст. 2. и 171. ст. 2, КЗ, постојаће теже кривично дело клевете, увреде и изношена хлнчних и породичннх прилика, ако су ова дела учињена путем штампе, радија, телевизије или сличним средствима, или на јавном скупу. Јавност, као квалификаторни елехменат код крнвичних дела против части и угледа, представља појахМ, чије границе нису јасно одре Вене ни у кривичнохм законодавству нити, пак, у кривичноггравној теорији и пракси. Разна законодавства на различите начине одређују појахм јавности. Тако, нпр., у немачком Кривичнохм законику у § 186, који говори о кривичнохм делу оговарања каже се да ће казна бити пооштрена ако je дело учинено јавно или ширењехм преко писхмена, Схшка, или представа. Стари српски Казнени законик од 1860. године у § 210. ал. 3. дао je појам јавности клевете. Према тохМ параграфу, јавно опадање постоји онда „ако се то догодихго на јавнохм месту или у јавним скушптинахма, шш средством печатне, ликова и образа, распространнванем или изхлаганехМ такових на јавнихМ свима приступачнихм хместима” (О- И стари југословенски КЗ од 1929. у § 297. предвиђа тежу казну у случају „ако je увреда учинена јавно”. Јавност je такоВе квахшфикаторни елеменат код кривичних дела против части и у већини других (нарочито европских) кривичних законодавстава (на пример у француском КЗ ( 2 ).

(1) Ова одредба je преузета из § 152, ал. 2. пруског КЗ. (в. Др Т. Живановић: О увреди и клевети Београд, 1927, стр. 61).

(2) По француском праву разликоваље између клевете и увреде постојп само онда ако су оне учнњепе јавно. Ако то није случај, онда се свака повреда части, па и она која садржи елементе клевете, сматра увредом. (в. Објашњење уз Нацрт КЗ ФНРТ, Београд, 1951, стр. 314).