Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

116

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

унео у науку и посебно у кривично право. Y наставку аутор разматра метод и интерпретацију права. Његова настојања иду у правду сагледавања могућности интерсубјектне контроле правних исказа, усмерених на просуђивање и вредновање животних садржаја са становишта справедљивости. Код метода и кривичног поступка у првом плану je проблем услова који омогућавају процесно-теоријски независан функционалитет кривичног поступка као инструмента за остварење материјалног кривичног права и као посредника у нравно контролисаној материјалној реашзацији хтресуде у поступку извршења кривичних санкдија. Последња два поглавља, која говоре о методу и поступку извршења кривичних санкција према малолетнима и о методу и прогностичком истраживању, представљају најужу специјалност аутора. Овде она развнја правки појам васпитања и усредсређује своју пажњу на институт превентивног затвора. Његова разматрања и ставови мотивисани су искрении и дубоко људским хуманизмом. На крају треба рећи да je К. Ребајн уложио много труда да нам изложи једну тешку и сложену проблематику. Штета je што он није могао да то учини с потребном огшшрношћу, али он за то свакако није крив. Његова монографија je користан прилог методолошкој литератури науке о криминалитету, иако je низ његових ставова подложан критиди, па и неприхватању.

Ар

Арагољуб В. Димитријевић

Михаила Бурић: ХУМАНИЗАМ КАО ПОЛИТИЧКИ ИДЕАЛ. Оглед о грчкој култури. Сртска књижевна задруга, Београд, 1968.

Може се рећи да je од хуманизма и ренесансе, покрета који je залупио врата среднега века, до данашњега дана интересовање за старе Грке непрестано, мада не подједнако живо и мада не истоветно мотивисано. После безбројних лингвистичких, естетичких и других студија, којима je нарочито обиловао XIX век, изгледа да ое мало шта ново може додати нашем познавању старе Грчке. Книга М. Бурића казује да и актуеш ситуација непрекидно пружа подстреке за нова тумачења прошлости. Не може бити никакве сумгье да се у трагању за изворима и коренима хуманизма мора окренути старим Грцима. То што je истицане хуманих начела и човека као мерила свих или већине ствари постало у ово,м или у оном облику тема дана не значи да су ова начела и ово мерило нашли реализацију у практичном друштвеном животу. Стога, овај обимни оглед Михаила Бурића значи напор да се иде до корена једног гшза идејних токова, који са мање или више оправдана носи транспаренте хуманизма. Могло би се говорити да бављене „хуманизмима” сваке врсте спада у веома несавремену и незахвалну делатност. Укус новине пргшада структурализму, који највише заокуньа духове, било у својим социолошким било у својнм лингвистичким варијантахма. Книга М. Бурића стоји по странн од свих овнх струјана. Она je веома „савремена” али баш као таква представља двоструки изазов. У једнОхМ правду, она je изазов свим савременим струјама које раскрштају са човеком и неговим стављане.м у средиште света. У другом правду, она je изазов неким усвојеним тумачењима песништва и филозофије старнх Грка. Но, да видимо о чему она заправо говори.