Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

290

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТЛ

ју стручњака, или чак широкој и бројној комисији, у којој би поред правника (првенствено специјалисти за облает ГраВанског права) учествовали и неправници. Сви ови начини имају својих присталица, па су чак сва три била и испробана у пракси. Тако je први начин, тј. поверавање израде законика једном лицу прнмењен при изради швајцарског Грађанског законика; федерална влада, сходно амандманским овлашћењима, поверила je израду граВанског законика, као и ревизију законика о облигацијама, проф. Хуберу, па су ови законици, углавном, и били усвојени како су од њега предложени ( 22 ). Аруги начин, тј. поверавање израде законика одре Веном, по правилу малом броју стручњака, најчешће je примењизан у пракси. Тако je постуиљено при доношењу француског ГраВанског законика. Поверавајући хај посао Portalisu, Tronchetu, Mallvilleu и Bigot de Préameneauu, Наполеон je био одлучан: Остављам вам шест месеци, саставите ми грађански законик ( 23 ); није прошло ни четири месеца а законик je био готов. Трећн начгш, тј. поверавање израде законика широкој комисији, у којој би перед правника учествовали и нестручњаци, па чак и најпшра јавност и посебно заинтересовани кругови, применен je при изради немачког ГраВанског законика ( 24 ). Данае се све више указује на предности овог трећег начина. Закони, па према томе и граБански законик, треба да буду израз фактичких односа који ће имати да буду регулисани. Да би они то заиста и били, потребно je да буду подвргнути свестраном претресању како од стране стручњака-правника тако и од стране нестручгьака-неправника. Сви, а нарочито правници, имају права да критикују рад и резултате овог рада. Штавише, на свима граВанима и организацијама лежи дужност да укажу на све

(22) Исти je сдучај био и са Општим иыовинекпм закоником за Црну Гору од 18S8 (ЕогишиЬ), ГраВанским закоником за Србију од 1844 (Хаџић), Аустријским грађанскнм закоником од 1811 (Zeffler), а у новије време и са ГраВанским закоником Етнопије од 1960. (R. David). Најенергичнији и најшггересантнији бранилац овог начина био je Џ. Бентам, по коме израду законика треба поверити једном лшху али не унапред одреВеном, па чак ни једном лицу, моментално неодреВеном, из круга стручњака. То лице треба да буде оно које на расписани конкурс поднесе најбоље израВен пројект. При томе Бентам нарочито инснстира да тај рад буде бесплатан, тј. конкурс без награде. Интересантно je његово објашњење овога захтева (напо.ченућемо да je он ово миптљење изнео почетком XIX века). На нримедбу да je новад главни, ако не и јединн покретач рада, н да, према томе, ннко неће прићи једном оваквом раду који би био бесплатан, он одговара: врло се често заборавља да je жеља за истицањем врло јак стимуланс, да je могућа карнјера која се пружа y случају успеха на конкурсу ыамац ка славн, и да join има великих духова којн се не интересују новчашш успесиыа. веВ им je главна мнсао јавно добро и национадна слава.

(23) R. Savatler: L’art de faire des lois Bonaparte et le Code civil, Paris, 1927, p. 5.

(24) После рада једне уже ксмисије, која je утврдила план законика и његове израде, Bundesrath je изабрао ком иен j у од дванаест чланова, састављену искључиво од правника, и то професора и судија. После шест година ова je комиспја полнела пројект који je био одмах објављен, но који je изазвао врло велику критику, што je навело Bundesrath да одредп другу ко.мисију од двадесет два плана, која je била саставлека не само од правника него и од кеструшъака ( комисијн су бгг л к придодати и неки помоћни чланови). Предузевши ревизију израВеног пројекта, ова комнсија je стадно објављнвала све своје одлуке и ставове, како би нзазвала у јавности дискусију о њима (која иначе није била незнатна), те je та комисија израдила коначан текст пројекта узнмајући у обзир и изјаснивши се о сейм учшьеним примедбама, тако да су законодавна тела прихватила скоро без днскусије поднети им ревидиранн пројект. В. Motive za dem Entwürfe eines Bürgerlichen Gesetzbuchs für das Deutsche Reich, Berlin, 1888; R. Salleihles: Introduction à l'étude du droit civil allemand, Paris, 1904.