Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

305

ТРАНСФОРМАЦИЈА ПРИНЦИПА КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

нарним разлозима народног суверенитета, третира се данас слободније и све више као техничко правило а не као политички принцип, итд. Прихватавье једног процесног принщша, његово уношење у позитивно право, усвајање од стране оних који треба да га примене, битно се разлику)'е од стварања принципа, његовог формулисања и прокламовања. Принцип ретко бива уведен у живот онако како je теоријски замишљен, у потпуности и без компромиса. Принцип се при уношењу у позитивно право усваја у мери која обећава корисне резултате, ублажује се и усклађује са другим принципима. Одушевљење науке за поједине принципе не наилази увек на одговарајућу спремност законодавца да га прихвати. Међутим, било би погрешно обележити ту појаву као сукоб прогресивних и конзервативних снага, иако je понекад и то у питању. Реч je најчешће о разумним резервама оног који треба да уведе принцип у закон и затим да га непосредно примени, који преузима одговорност за резултате, и због тога не може да се задовољи само савршенством логичке конструкције принципа, већ мора узети у обзир и многе друге компоненте од којих зависи да ли ће се једна идеја прихватити; техничке, материјалне и кадровске могућности спровођења. Законодавац мора водити рачуна о томе да постоје принципи који могу само да се усвоје, никако да се силом закона намећу, колико год да су научно основани, и да поред стручне логичке компоненте постоје и психолошка и етичка компонента, које се не смеју занемарити. Постоје схватагьа чије се уклањање из свести људи мора припремити и спроводити поступно или у нарочито погодно време, па ни тада не бивају потпуно одстрањена( IС ).Мање сигурач од теоретичара у добре резултате које ће принцип у примени дати, законодавац показује више уздржљивости и опрезности. 9. Прихватање и успех процесног принципа зависи у првом реду од идеје која je у њему, али зависи и од околности и начина на који je принцип уведен у право, при чему се показује знатна разлика између принципа до чијег je увођења дошло на упорно захтевање оних на које треба да се примене или оних који треба да их примењују, принципа који су на пеки начин извојевани (нпр. принцип оцене доказа по слободном уверењу), и принципа који су као резултат научне спекулације додељени одлуком власти одозго, чију потребу поменуте друштвене групације не осећају, па их не одбијају али их и не желе, према којима су индиферентни ( 17 ). На ту индиферентност наилази се нарочито код радника у правосуЬу, који непосредно спроводе закон у живот, код којих се формира један чиновнички менталитет, који никад не заузима став ни за ни против, уколико се не ради о непосредном личном интересу, сматрајући да није њихово да мисле и про-

(16) Позитивно кривично право прихватило je давно идеју цилше казне и схватање репресије као друштвене одбране, али и поред тога у народним масама (па и код великог броја судија) није ишчезла идеја о кривичној одговорности као моралној кривици пресуди као изразу друштвеног моралног неодобравања, и казне као наношења правичног зла за учиньено кривично дело. Ни савремено кривично право није успело да се ослободи терминологије која вуче на старо: Чл. 1. ЗКП прописује да ће се кривду изрећи ~заслужена казна", тј. испа штање за учињени грех. Y општим размерама ни сам термин ~казна" не одговара много савременом схватању кривичног права. Кривични законик РСФСР заменио je термин ~казна" термином „мера друштвене заштите", што je теоријски било исправно, али се није одржало.

(17) Октроисано, нетражено право je нерадо вршено право; нпр. функција судија-поротника у југословенском праву.