Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

323

ГРАБАНСКИ ЗАКОНИК КАО ОДРАЗ НАШИХ ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА

штвеној својини. Јер, ако друштвена својина као целина не треба да добије форму права својине, то не значи да се може замислити систем функционисања ове својине без икаквих субјективних права у вези с њом. з) Y новије време појавила се теорија по којој су субјекти на које су раздељене ствари у друштвеној својини, а то су социјалистичка правка лица, у ствари тигулари права својине на стварима које поседују, иако им формашоправно то право није признато него им je признато право коришћења. Наиме, они се у спољашњим односима, у односима на тржшпту, у вези са стварима у друштвеној својини, понашају као власници, а и право коришћења које имају садржи у основи овлашђења која има право својине. Сходно реченом, право коришћења социјалистичких правних лица на стварима у друштвеној својини требало би и формалноправно назвати правом својине. Ако би било прихваћено наведено схватање, онда не би постојало право својгше чији би титулар било друштво или држава као опште обједињавајуће право свих ствари које се називају друштвеном својином, него би постојала самостална и међусобно независна права својине социјалисхичких правних лица на стварима које поседују као оригинарна права, тј. права дата законом. На правној и другој друштвеној теорији лежао би задатак да ову својину образложи, да одреди йену природу. Уколико се доВе до закључка да je својина социјалистичких правних лица по својој природи друштвена, социјалистичка, а то се управо очекује, онда се појам друшхвене својине појављује као теоријски појам који je изведен из анализе права својине које имају социј алистичка правна лица, као што се појмови приватна или лична својина појављују као теоријски појмови за облике својине чији су титулари појединци или трупе појединацаСхватање да социјалистичким правшш лицима треба признати право својине на стварима које поседују може се бранити са више разлога. Прво, ствари које данас чине друштвену својину нису друштвеноорганизационо тако обухваћене да представљају јединство. Наиме, не постони само један субјект који би поседовао ове ствари и био једини привредник и актер делатности које се на основу њих обављају, a које дају социјалистички карактер нашем друштву. Уосталом, такав субјект није у потпуности постојао чак ни у време административног социјализма, у време кад су ce привредна предузећа и установе појављивали као државни органи, као делови државног апарата. Поједини делови државног апарата, у првом реду државна привредна предузећа и установе, имали су и морали су имати, макар у минималном обиму и својство самосталннх субјеката. али су ипак друштвено-организационо били обједињени у јединство у лицу државе. Ствари које се називају друштвеном својхшом данас су расподељене без икаквог организационо-обједињавајућег елемента на мноштво субјеката: привредна предузећа, установе, задруге, поједине државне органе, који се сви скупа називају социјалистичка (друштвена) правна лица и претежним делом не представљају делове државнот апарата него самосталне субјекте. Због тога изгледа сувишно и нефункционално ма кота означавати субјектом својине на стварима као целини које се квалификују као друштвена својина. То, међутим, не значи да не постоји никакав обједиња-