Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

325

ГРАБАНСКИ ЗАКОНИК КАО ОДРАЗ НАШИХ ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА

Пего и последње, преквалификацнјом права коришћења које имају социјалистичка правка лица на стварима које поседују у право својине отклонила би се правка противуречност која сада постоји, a која ce, као што Je већ речено, састоји у томе што содијалистичка правка лица у правном саобраћају са другим правним лицима и грађанима прекосе на те субјекте на стварима које им уступају више права но што сама имају. и) Најзад, као правни израз регулисана односа у вези с друштвеном својином, могуће би било и решене које би се састојало у томе што би социјалистичким правним лицима на стварима које не могу бити предмет правног промёта, а то су њихови погони као функционално повезане целине, било даго право коршпћења, а право својине на стварима које могу бити предмет правног саобраћаја. Оба ова права била би дата законом, тј. као оригинарна права. Ово решење не разрешава све правые противуречности. Оно оставља отвореним питање ко je титулар својине на стварима на којима бн социјалистичко нравно лице имало право коришћења. Али, оно би разрешило ону велику противуречност која се појављује кад се социјалистичко правно лице нађе у правном промету са правом коришћења на стварима које жели да отуВи, а преноси својину, тј. преноси више права но што само има. Као што се из до сада изложеног види, постоји више могућности да се правно изразе односи у вези с друштвеном својином. На законодавцу je да се у том погледу одлучи- Чини нам се да би у вези с тим ваљало рећи да су најгора она решена која не регулишу односе на јасан начин. А то je управо сада случај са друштвеном својином. Нејасност je извор конфузије, а ова извор арбитрерности и злоупотреби. Перед тога, потребно je напоменути да je свака својина, па и она која се квалифнкује као друштвена, друштвени однос. тј. присвајање у оквиру друштва и посредством нега. Y том односу ангажовани су субјекти који постоје у друштву, па се мора знати ко има право својине или поједина права из права својине, била ова права само друштвена или join и правна (класна) власт, а ко обавезу да поштује право односно права у вези са својином. То je у исто време и предуслов за теоријску квалификацију својине као приватне, личне, друштвене (социјалистичке), капиталистичке, робовласничке и друге. Због тога су неприхватљива сва она становишта по којима je својина, која ce квалификује као друштвена, свачија и ничија, својина која не припада никоме и тел., изузев ако се иде на постављане правне фикције. Али, у том случају мора се знати зашто се ова фикција ствара, шта се ном жели постићи. Y прилог усвајана концепције о формалноправном признану права својине социјалистичким правним лицима говоре правнотехнички а и значајни друштвено-економски разлози. МеВутим, нено прихватање би значило .револуцију”, и то, пре свега, револуцију у нашим досаданим схватанима. Није искључено да би наша земља, ако би до те „револуције” дошло, била нападана са разних страна. МеВутим, тога се не би требало бојати, као што се нисмо бојали напада ни у погледу много чега другог, ако се доВе до уверена да je концепција о признавану права својине социјалистичким правним лицима најбоља, да најадектавније одражава друштвене односе у